Kako je Norvežanin spasao srpsku princezu

Sve je iz­gle­da­lo kao pu­ki po­slov­ni po­du­hvat, ka­da se dav­ne 1916. mla­di Nor­ve­ža­nin Ole Mu iz rod­nog Kri­sti­jan­sa­da do­se­lio u Sankt Pe­ter­burg, ta­da­šnji Pe­tro­grad. Ovaj dva­de­set­dvo­go­di­šnjak je pri­sti­gao u on­da­šnju pre­sto­ni­cu car­ske Ru­si­je s na­me­rom da ra­di za nor­ve­ške kom­pa­ni­je ko­je su vo­di­le po­slo­ve u toj ze­mlji. Ve­ro­vat­no ni­je ni slu­tio da će mu već 1917. pri­pa­sti isto­rij­ska mi­si­ja spa­sa­va­nja srp­ske prin­ce­ze Je­le­ne Ka­ra­đor­đe­vić, ćer­ke kra­lja Pe­tra Pr­vog i su­pru­ge ru­skog kne­za Jo­va­na (Iva­na) Kon­stan­ti­no­vi­ča Ro­ma­no­va. Da ni­je bi­lo Olea Mua, Je­le­na bi iz­ve­sno do­ži­ve­la sud­bi­nu svog su­pru­ga Jo­va­na – bolj­še­vi­ci bi je ubi­li.

Ra­sve­tlja­va­nje ove ne­do­volj­no po­zna­te isto­rij­ske epi­zo­de, baš u go­di­ni u ko­joj se na­vr­ša­va či­tav vek od pre­vra­ta u Ru­si­ji, za­slu­ga je Rag­na­ra Bang Mua, Ole­o­vog unu­ka. Is­tra­žu­ju­ći pr­o­šlost svo­je po­ro­di­ce, on je na­la­ze o uče­šću svog de­de u po­stre­vo­lu­ci­o­nar­nim pre­vi­ra­nji­ma po­de­lio s no­vi­na­ri­ma nor­ve­škog jav­nog ser­vi­sa NRK, ko­ji je ne­dav­no ob­ja­vio čla­nak o spa­si­lač­kom po­du­hva­tu Olea Mua.

O tom či­nu Rag­nar Bang Mu je do­ne­dav­no imao sa­mo usme­na sa­zna­nja – po­ro­dič­ne le­gen­de pre­no­še­ne s ko­le­na na ko­le­no. Za­to je pre de­set go­di­na za­o­rao po ovoj pri­či. Put ga je na­neo do adre­se Moj­ka 42 – zgra­de na ke­ju po­kraj isto­i­me­ne re­ke gde je u ta­da­šnjem Pe­tro­gra­du 1917. otvo­re­na nor­ve­ška am­ba­sa­da u Ru­si­ji.

„Znam da je moj de­da do­šao ov­de jer sam pr­o­na­šao do­ku­ment da je u am­ba­sa­du de­po­no­vao 500 ru­ba­lja”, ka­že Rag­nar.

Pre re­vo­lu­ci­je, pre­ma Rag­na­ro­vim sa­zna­nji­ma, Ole je u Ru­si­ji ra­dio za ne­ko­li­ko nor­ve­ških kom­pa­ni­ja u sa­sta­vu ak­ci­o­nar­skog dru­štva za elek­tro­he­mij­sku in­du­stri­ju „El­kem”, pu­tu­ju­ći od Arhan­gel­ska do Be­log mo­ra, gde su nor­ve­ška pred­u­ze­ća ima­la pre­vlast u uno­snoj tr­go­vi­ni ru­skim dr­ve­tom. Upad bolj­še­vi­ka u Zim­ski dvo­rac i hap­še­nje pri­vre­me­ne vla­de osam me­se­ci po­sle ab­di­ka­ci­je ca­ra Ni­ko­la­ja Dru­gog Ro­ma­no­va je po­sma­trao s pr­o­zo­ra sta­na, slu­ša­ju­ći puc­nja­vu s kr­sta­ri­ce „Auro­ra”, usi­dre­ne na Ne­vi.

U tom tre­nut­ku, Je­le­na Ka­ra­đor­đe­vić je već ne­ko­li­ko go­di­na ži­ve­la u Pe­tro­gra­du, s mu­žem i de­com – tr­o­go­di­šnjim Vse­vo­lo­dom i dvo­go­di­šnjom Je­ka­te­ri­nom. Po­sle re­vo­lu­ci­je, knez Jo­van je uhap­šen i za­tvo­ren naj­pre u Je­ka­te­rin­bur­gu, a po­tom u Ala­pa­jev­sku, gde će ga bolj­še­vi­ci ubi­ti 18. ju­la 1918 – dan po­sle smak­nu­ća ca­ra i nje­go­ve po­ro­di­ce. Je­le­na, ko­ja je s mu­žem do­bro­volj­no oti­šla u za­to­če­ni­štvo, osta­la je u za­tvo­ru još ne­ko­li­ko me­se­ci, a o de­ci se u Pe­tro­gra­du sta­ra­la voj­vot­ki­nja Je­li­sa­ve­ta Ma­vri­ki­jev­na, Jo­va­no­va maj­ka ko­ja je ta­da već bi­la udo­vi­ca.

Do­ku­men­ti iz nor­ve­ške Na­ci­o­nal­ne arhi­ve do ko­jih je NRK do­šao po­ka­zu­ju da su Nor­ve­ška i Šved­ska u tom tre­nut­ku či­ni­le na­po­re da iz­ve­du iz Ru­si­je što vi­še čla­no­va car­ske po­ro­di­ce i dru­gih oso­ba po­ve­za­nih sa „sta­rim re­ži­mom” Ro­ma­no­vih. Ta­ko je u ok­to­bru 1918. Šved­ska iz­dej­stvo­va­la do­zvo­lu da Vse­vo­lod i Je­ka­te­ri­na s ba­kom Je­li­sa­ve­tom na­pu­ste Pe­tro­grad i šved­skim pa­ro­bro­dom „An­ger­man­land” bu­du pre­ba­če­ni u Stok­holm. Kad je reč o Je­le­ni Ka­ra­đor­đe­vić, Rag­nar Bang Mu ka­že da ni­su po­zna­ti de­ta­lji ka­ko je nje­gov de­da Ole po­ve­zan s ak­ci­jom nje­nog spa­sa­va­nja iz Ru­si­je.

„Pret­po­sta­vljam da je do to­ga do­šlo za­to što je nor­ve­ška am­ba­sa­da u Pe­tro­gra­du pre­u­ze­la za­stu­pa­nje srp­skih in­te­re­sa u Ru­si­ji, jer su po­sle re­vo­lu­ci­je pre­ki­nu­ti tra­di­ci­o­nal­ni kon­tak­ti iz­me­đu te dve pra­vo­slav­ne i slo­ven­ske ze­mlje, a moj de­da je za­mo­ljen da po­mog­ne”, pri­ča Rag­nar.

Osta­je ne­po­zna­to i da li je Ole Mu do­pri­neo to­me da nor­ve­ški di­plo­ma­ta u Ru­si­ji Alf To­ner iz­ve­de Je­le­nu iz za­tvo­ra u Per­mu, gde je na­sta­vi­la svo­je su­žanj­stvo. Za­si­gur­no je i kra­ljev­ska ku­ća Ka­ra­đor­đe­vi­ća pred­u­ze­la di­plo­mat­sku ak­tiv­nost ne bi li iz­ba­vi­la ćer­ku bu­du­ćeg kra­lja bu­du­će dr­ža­ve Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca.

Po Je­le­ni­nom iz­ba­vlje­nju, nor­ve­ška am­ba­sa­da je orga­ni­zo­va­la for­mal­ni brak iz­me­đu Olea Mua i nje, ka­ko bi se prin­ce­za u nje­go­vom pa­so­šu vo­di­la kao nje­go­va su­pru­ga. Njih dvo­je su za­tim vo­zom ot­pu­to­va­li do Hel­sin­ki­ja, pa su iz Fin­ske pre­šli u Šved­sku, da bi se Je­le­na naj­zad 1919. u Stok­hol­mu spo­ji­la s Vse­vo­lo­dom i Je­ka­te­ri­nom.

„Ve­ro­vat­no se tu za­vr­šio za­da­tak mo­ga de­de. Iako su for­mal­no bi­li u bra­ku, mi­slim da iz­me­đu nje­ga i Je­le­ne ni­ka­da ni­je bi­lo ni­šta vi­še, iako se na sli­ka­ma vi­di da je prin­ce­za bi­la ve­o­ma atrak­tiv­na že­na”, ka­že Rag­nar Bang Mu.

U pri­log to­me sve­do­či i to što se Ole Mu ubr­zo vra­tio u Pe­tro­grad, gde je ostao do 1920. go­di­ne, dok je Je­le­na s de­com do­šla u Sr­bi­ju gde se, me­đu­tim, ne­će du­go za­dr­ža­ti. Za svo­je za­slu­ge, Ole Mu je od kra­ljev­ske ku­će Ka­ra­đor­đe­vi­ća na po­klon do­bio zlat­ne man­žet­ne i sre­br­nu ta­ba­ke­ru.