Ni manjeg sela, ni više muzeja

Pod Suvoborom žive imućni ljudi. Tačno je da im osim lepote što ih okružuje malo toga pretiče, ali taj čestit i gostoljubiv narod bogatstvo meri po deci koju su podigli, školama koje su izučili, prijateljima koje su stekli, kumstvima, a naročito po plemenitim delima koja su ikada učinili, pa tek zatim zbrajaju i ostalo. Zbog toga su sačuvali i zaboravljenu vrlinu da se iskreno raduju tuđoj sreći kao da je njihova, i da uspehe komšija iz susednih sela slave i veličaju kao sopstvene.

Zato nikoga nije iznenadilo što je muzej posvećen dvojici Božidara – jednom iz Poloma, a drugom iz Pranjana – nedavno otvoren u trećem selu, u Koštunićima. Mada, ni vojvoda Živojin Mišić nije odatle, pa ipak mu je posvećen dom kulture s muzejom i galerijom, ali ne zbog toga što mu je mati Anđelija bila rodom odatle, već u slavu Suvoborsko-kolubarske bitke.

Ovde postoje i Muzej nesvakidašnjih poklona, Muzej rakije uređen tako da liči na prikaz rodoslova nekog vrednog domaćina, Muzej pimnice, zatim i Milošev konak, verna kopija onog u Gornjoj Crnući gde je nakratko stolovala i prva srpska vlada i usvojen prvi budžet, kao i bogata etnološka zbirka.

Nit manjeg sela, niti više muzeja... mada je treće po površini svog atara u Srbiji!

Krov „na četiri vode”

Svakog namernika kopka ko su dvojica Božidara kojima je posvećen zaseban muzej i čime su zaslužili toliku počast?

– Prvi je Petrović, rodom iz sela Poloma s one strane Rajca. Bio je poznati arhitekta, profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu.

Ostavio je za sobom pravilo poštovanja tradicije u projektovanju i izgradnji raznih objekata, od porodičnih kuća, do javnih zdanja – objašnjava Dragan Pavlović rodom s Durmitora, sada žitelj Gornjeg Milanovca, i sam učesnik stvaranja prvog srpskog etno-sela u Koštunićima.

– Još se pamti njegovo zalaganje za krovove „na četiri vode“ koji su osobenost takozvanog moravskog stila pri gradnji ovdašnjeg etno-sela, odnosno danas Turističko-rekreativnog centra „Momčilo Čeković”. Upriličen kao etno-naselje – a u njegovom je sastavu i novi muzej – centar je plod tih njegovih zamisli. Postao je verna mustra za dvestotinak sličnih naselja koja su u međuvremenu nikla u Srbiji i Crnoj Gori. Vrlo je verovatno da je i Emir Kusturica ideju za svoj „Drvengrad” na Mokroj gori dobio dok je boravio ovde u gostima, snimajući film „Život je čudo”, kao što smo i mi od njega „pozajmili“ ideju da slobodan prostor i prolaze među vajatima popločamo starim železničkim pragovima – kaže Pavlović.

Ljubav prema selu

Drugi, Božidar Prodanović je slikar iz Pranjana, nekada omiljeni profesor Fakulteta likovnih umetnosti, koji je ovaj kraj zadužio ljubavlju prema selu, trudom da ga preporodi i slikajući ga, kao i divnim legatom koji je za života darivao milanovačkom Muzeju rudničko-takovskog kraja i Muzeju Drugog srpskog ustanka u Takovu.

U osnovnoj postavci nalaze se lični predmeti ove dvojice velikana, njihove biblioteke, originalni naučni radovi i mnoštvo fotografija. Sačuvani su i artefakti iz seoskih kuća u kojima su rođeni i odrastali u prvoj polovini prošlog veka, neprocenjive etnološke vrednosti, koje su novom muzeju velikodušno poverili njihovi potomci.

Breme Ravne gore

Koštunićani su decenijama nosili na plećima teško breme koje im je natovareno zbog obližnje Ravne gore iako je iz ovog sela poteklo nekoliko generala JNA, ali danas je to istinska „komparativna prednost“. Tavorili su gotovo u bespuću, a najbliži fabrički dimnjak, ako se danas ikako dimi, udaljen je trideset kilometara. Zbog toga im stoka pase velebilje, a zemlju prihranjuju jedino stajskim đubrivom, pa se ono što proizvedu s pravom može nazvati – organska hrana.

A dokle su dogurali, najbolje objašnjavaju rečima:

– Nekad nismo imali ništa pa su se svi iz Koštunića predstavljali kao da su iz Pranjana, a danas i oni iz Pranjana kazuju da su iz Koštunića.

Krava na „lizing”

Zabasali neki dokoni šetači u dvorište Mihajla Papića, seljaka iz Koštunića, taman kada je iz štale isterivao telence. Ovi, razneženi tim prizorom, počeše da ga hvale, pa ga upitaše koje je sorte i odakle mu, a on, između ostalog, reče da ga je uzeo – na lizing. Ljudi se uvredili, valjda su pomislili da im se podsmeva, ali kada im je podrobno objasnio o čemu je reč, sve je došlo na svoje. Jer, tako je nekako i bilo. Poklonila mu ga je još onomad izvesna ovdašnja porodična firma... ali ne samo njemu: podelila je komšijama nešto malo stoke, ne više od trideset grla, a zauzvrat oni joj dnevno isporučuju mleko i gotove proizvode, kajmak ili sir. Leglo im je kao poklon s neba, a uz to plaćaju ih pošteno i više no što bi dobili na uvek neizvesnoj varoškoj pijaci. Ima tome desetak godina, a evo, traje i danas.