Uzimaju od sitih pa dele sirotinji

Hra­na, ode­ća pri­ku­plje­na po na­men­skim kon­tej­ne­ri­ma za ode­ću ili po ško­la­ma, ili cvet že­na­ma ko­je se le­če na on­ko­lo­gi­ji. Se­zo­na na­bav­ke špo­re­ta na dr­va zna se da po­či­nje pre no što ve­tro­vi na­ne­su mi­ris zi­me, po­čet­kom ok­to­bra. Zna se i ka­da de­ca po­la­ze u ško­lu, jer me­đu po­la­zni­ci­ma bi­lo ko­je do­bi uvek ima onih ko­ji­ma ne­do­sta­je ma­kar po­ne­što od pri­bo­ra, bo­ji­ce ili pe­r­ni­ca, ko­ja je ne­kom dru­gom imuć­ni­jem vr­šnja­ku do­di­ja­la.  

„Na­sta­li smo zbog že­lje da svo­jim ru­ka­ma po­mog­ne­mo dru­gi­ma. Sve je po­če­lo od bo­žić­ne ve­če­re, za pe­de­set lju­di. Po­mi­sli smo ka­ko bi­smo ta­ko mo­gli jed­nom sed­mič­no i evo već če­tr­na­est go­di­na uspe­va­mo, sva­ke ne­de­lje. Do­vi­ja­mo se na ko­je­ka­kve na­či­ne, po­sre­du­je­mo, jer sve što uspe­mo, za­pra­vo je – na­rod dao na­ro­du”, ka­že za naš list Mi­ro­slav Su­ba­šić, vo­đa ti­ma.  

Od­mah po­što pro­krč­ka ne­delj­ni ru­čak, za ne­što vi­še od pet sto­ti­na ko­ri­sni­ka sa spi­ska, kre­će po­tra­ga za na­mir­ni­ca­ma ka­ko bi se do na­red­ne ne­de­lje sti­glo pri­ba­vi­ti sve po­treb­no za pa­sulj, pa­pri­kaš, ili ma­ka­ro­ne sa si­rom, te ko­la­če, to­r­te i slič­ne obr­o­ke, pri­pre­ma­ne uz po­seb­nu pa­žnju ka­ko se me­đu me­som ne bi na­šlo i ono ko­je ne bi bi­lo po vo­lji ne­koj ve­ro­i­spo­ve­sti. Za­la­ze u jav­nu ku­hi­nju i po po­moć svi. Ima Ro­ma, pra­vo­slav­nih, mu­sli­ma­na... Pa i po­nu­da mo­ra bi­ti pri­la­go­đe­na. 

Za je­dan obr­ok po­tre­ban za ne­delj­ni ru­čak, oni­ma ko­ji to na dru­gom me­stu ne mo­gu na­ći, po­treb­no je – oko dve­sta evra. I ni­je se de­si­la ne­de­lja da im ru­čak iz­mak­ne s va­r­ja­če. Pri­po­ma­žu svi, ko­li­ko ko mo­že, ima i raz­u­me: ugo­sti­te­lji, ho­te­li­je­ri, pe­ka­ri, vla­sni­ci bu­ti­ka, sit­ni pri­vred­ni­ci i oni ve­ći. Za­de­si se i da iz ma­r­ke­ta do­bi­ju ro­bu ko­joj se pri­mi­če kraj ži­vot­nog ve­ka. 

A ne­ka­ko im je naj­mi­li­ja po­moć onih obič­nih lju­di, pa opi­su­ju slu­čaj: je­da­red pri­me­ti­li ka­ko ih jed­na, do­tad re­dov­na po­se­ti­telj­ka i do­bro­či­ni­telj­ka, vre­me­šna pen­zi­o­ner­ka – za­o­bi­la­zi. Sve dok se ni­je ude­si­lo da je je­dan od vo­lon­te­ra ne sret­ne slu­čaj­no, če­ka­ju­ći na se­ma­fo­ru. Sta­de ona od­mah da se iz­vi­nja­va, po­sti­di­la se jer po­sled­nji me­sec ni­je us­pe­la pri­lo­ži­ti 50 ma­ra­ka od pen­zi­je za „Obrok lju­ba­vi”, mo­ra­la je, ka­že, po­mo­ći po­zna­ni­ci či­ja je će­r­ka obo­le­la. A vo­lon­te­ri o tom le­pom ge­stu na sva zvo­na od­mah ras­tru­bi­še na te­le­vi­zi­ji. 

Gru­pa gra­đa­na iza ko­jih je na sto­ti­ne hu­ma­nih mi­si­ja oku­pi­la se s istim ci­ljem: na­hra­ni­ti glad­ne i po­mo­ći lju­di­ma. Od te 2004. po­sto­ji jav­na ku­hi­nja „Obr­ok lju­ba­vi”. Po­no­sni su, ka­žu i to, na to što ih ne fi­nan­si­ra ni­jed­na or­ga­ni­za­ci­ja. Za vred­no­sti ko­je se ba­šti­ne pod kro­vom ovog udru­že­nja, po­moć uzi­ma­ju is­klju­či­vo od do­brih lju­di, ka­ko bi na­sta­vi­li la­nac do­bro­čin­sta­va. 

Kao ono­mad ka­da su bo­le­snom Ne­đi re­no­vi­ra­li ku­ću u Ča­r­da­ča­ni­ma, da­no­noć­no ra­de­ći da bi mu na kra­ju i na­me­štaj obez­be­di­li. Ili ka­da je go­spo­đi Mi­r­ja­ni iz De­be­lja­ka, s pe­to­ro de­ce, pri­ba­vljen ne­do­sta­ju­ći na­me­štaj, le­žaj, špo­ret, ode­ća, hra­na...

Jed­noj su­gra­đan­ki od­ve­zli su špo­ret na dr­va, ku­hinj­ske ele­men­te kao i pa­ke­te sa hra­nom i opre­mom za be­bu. I ta­ko go­di­na­ma... De­si se, ret­ko, pa bes­pla­tan po­klon ne za­do­bi­je sim­pa­ti­je na­ru­či­o­ca. Pa no­si na­zad... 

Or­ga­ni­zu­ju se tu i pra­znič­ni ruč­ko­vi oko Bo­ži­ća i No­ve go­di­ne, a što se ne po­je­de – no­si se ku­ći, a na­đe se i za no­vo­go­di­šnje pa­ke­ti­će za de­cu ko­ri­sni­ka. Baš je u to­ku po­de­la lu­ka u vre­ća­ma, do­la­ze me­šta­ni, ras­pi­tu­ju se... 

„Bu­di­mo hu­ma­ni” je jed­na od ak­ci­ja u ko­joj uče­stvu­ju ško­le i pro­dav­ni­ce. De­ci u ško­la­ma i kup­ci­ma u ma­r­ke­ti­ma se po­nu­di da da­ju pri­log – hra­nu ili ko­zme­ti­ku. Od pri­ku­plje­nog spra­vlja­ju pa­ke­te pa de­le ko­ri­sni­ci­ma.  

„Vi­šak hra­ne ostao od sla­ve lju­di do­ne­su na­ma. Pra­vi­mo hu­ma­ni­tar­ne tu­r­ni­re, sek­ci­je, skre­će­mo pa­žnju na si­ro­ma­štvo, eko­lo­gi­ju”, pri­ča Mi­ro­slav Su­ba­šić.   

U sve­tu ne­ma dru­štva u kom uli­ca­ma po­gnu­te gla­ve ne pro­ho­de oni ko­ji to­ga da­na uz se­be mo­žda ne­ma­ju za hleb i mle­ko, ali – mi­sao vo­di­lja ko­jom me­re vred­no­sti u ovom mo­za­i­ku pri­ja­telj­stva – je­ste da smo ona­kvo dru­štvo ka­ko se pre­ma nji­ma od­no­si­mo, ne­gde se, ka­žu, je­di­no to ra­ču­na i ta­ko će­mo na kon­cu bi­ti upam­će­ni. 

Pa su mo­žda baš u ovom udru­že­nju, u no­vo­go­di­šnjim i bo­žić­nim pra­zni­ci­ma, po­zva­ni da od­go­vo­re ka­ko se ov­da­šnji imuć­ni­ji me­šta­ni ili oni či­ji sta­tus je naj­bli­ži ono­me što se ne­kad na­zi­va­lo sred­nja kla­sa, od­no­se pre­ma svo­jim su­gra­đa­ni­ma: „Vre­me­na je­su se­bič­na, svak je se­bi pri­o­ri­tet, re­klo bi se da su lju­di otu­đe­ni, da iz­o­sta­je so­li­dar­no­sti, ne­ret­ko i ne­po­ver­lji­vi, za­bri­nu­ti. Va­ga, ve­ru­je­mo, po­la­ko pre­te­že na stra­nu do­bro­te. Jer, Ba­nja­lu­ča­ni, i dru­gi ko­ji pri­ska­ču upo­moć, nas, ipak, iz­no­va pri­jat­no iz­ne­na­de, uvek se na­đe po­ne­što i po­ne­ko, pa i da se po­mog­ne. Ne­ret­ko ope­gla­ju ode­ću ko­ju od­la­žu u na­še kon­tej­ne­re. Do­bri su to lju­di.”