Nevolje su Đokovićeva prilika

Prateći uspone i padove velikih šampiona, publika najmanje zna o tome kako su stvarani rezultati: o tajnama i mukama pripreme, o povredama i oporavku, o motivaciji i razočarenjima. Rad iza scene – u sportskoj kuhinji, laboratoriji ili rudniku – postaje vidljiv tek na terenu, mada i tada može da promakne golom oku.

Teniskim stručnjacima nije, međutim, promakla promena servisa Novaka Đokovića u prvom meču posle pola godine odsustva, a svega pet dana uoči početka Otvorenog prvenstva Australije. U egzibicionom meču i pobedi nad Dominikom Timom sa 6:1, 6:4, najvažniji detalj za komentatore bio je kraći i sporiji zamah prilikom Đokovićevog servisa, pri kojem je desna, bandažirana ruka, pravila manji luk.

Promena je funkcionisala dobro, čak neočekivano dobro posle duge pauze, naročito u ubedljivo dobijenom prvom setu. Potom su stigle i primedbe, naročito na drugi servis, a otvorilo se i najvažnije pitanje: koliko je nov servis bio dobar zbog svežine i želje na povratku, a koliko može da izdrži dve sedmice borbi u Melburnu.

Đokovićev servis bio je jedna od dve glavne teme na konferenciji za medije Patrika Mekinroa. Mlađi brat mnogo poznatijeg Džona, danas takođe teniski analitičar, bio je skeptičan prema tako krupnoj izmeni u igri šestostrukog šampiona Melburna: 

– Prvo, niko ne želi da posle duge pauze uleti pravo na jedan od najvećih turnira. Drugo, na takvom povratku ne želite da isprobavate potpuno nov udarac bilo koje vrste. Moraćemo da sačekamo i vidimo kako će to da izgleda u prvom takmičarskom meču. Đoković se krpio sa servisom tokom godina. Ako se sećate, dok je još bio treći na svetu, imao je tu nesigurnost, ali je uspeo da je ispegla i stigne na vrh. Ako iko može da se zakrpi u takvoj situaciji i da bude uspešan, to je on. Mislim da je za Đokovića važnije da mu oporavak ruke i lakta napreduje. Mi to ne možemo da znamo, a mislim da ne može ni on, dok ne izađe na teren.

Taj trenutak istine, na turniru koji počinje prekosutra, treba da usledi protiv dve godine mlađeg Amerikanca Donalda Janga. Niko se, dakle, ne usuđuje da prognozira Đokovićevu formu, ali se svima nameće poređenje sa prošlogodišnjim povratkom Rodžera Federera, u vrlo sličnoj situaciji.

Đoković je u Melburnu ove godine 14. favorit, a Švajcarac je prošle bio 17, takođe posle pola godine odsustva i takođe bez pripremnih turnira. U sezoni koja je pola godine ranije viđena kao isključiva borba dvojice za primat – Novaka Đokovića i novopečenog lidera Endija Marija – gotovo da niko nije davao ozbiljnije izglede 35-godišnjem Švajcarcu, kao ni pet godina mlađem Rafaelu Nadalu.

Federerov ostanak na sceni izgledao je kao dug prema sponzorima i medijima, a pretvorio se u fantastičnu sezonu, jednu od najboljih i najmanje očekivanih u njegovoj karijeri. U maratonskom finalu Melburna igrao je kao da je deset godina mlađi i na kraju slomio otpor Španca u petom setu, za koji je rekao da je možda i najbolji koji je ikada odigrao. Da to nije bila labudova pesma, potvrdio je briljantnom igrom bez izgubljenog seta na Vimbldonu, gde je osvojio rekordnu osmu titulu i digao sopstveni rekord do teško zamislive brojke od 19 najvećih pehara.

I nije to bilo sve što je učinio u 2017. Pobeđivao je na gotovo svim najvažnijim turnirima i završio bi godinu na prvom mestu da nije sebi davao odmor, posebno preskočivši celu sezonu šljake. Malo je onih koji nad Nadalovim brojem 1 ne vide senku poraza od Federera u sva četiri meča koji su odigrali.

Naravno, prvo mesto bi za Švajcarca takođe imalo visoku cenu (kao što ima i sada za povređenog Španca) i pitanje je da li bi u takvom slučaju i u 37. godini bio proglašavan za glavnog favorita u Melburnu.

Novak Đoković nije Rodžer Federer, njihovi pristupi igri i životni putevi su drastično različiti, ali u uopštim crtama postoje sličnosti i moguće pouke. To se pre svega odnosi na način kojim je Švajcarac koristio periode u kojima su ga rivali preticali i na odmore koje je sebi davao. Na putu do istorijskih rekorda, više puta je pravio iznuđene zaokrete u tehnici priprema, između takmičenja. Najupadljivije promene su bile u radu na bekhendu i u prilagođavanju drugačijem, većem reketu, ali bilo je još mnogo detalja koji su ostali izvan očiju javnosti.

O tome je govorio i Patrik Mekinro:

– Ne zna se mnogo šta Federer radi na treningu, ali on radi sve vreme. Promenio je pripreme u poslednjih pet-šest godina da bi obezbedio ovakvu dugovečnost. On ne priča o tome. On ne želi ni da ostali pričaju o tome. Mi ga svi gledamo i mislimo kako njemu ide lako. To je delimično tačno, ali tačno je i da je on usavršio rad nad sobom i brigu o sebi – vežbanje ne samo tenisa nego i tela i duha – na apsolutno briljantan način.

Kolike god bile razlike, postoji opšta istina koja spaja Đokovića i Federera: padovi su najveća prilika za napredak. Švajcarac je najviše radio na sebi kada je padao, sada je na našeg asa red da se prilagodi novim okolnostima, kao što je u prošlosti mnogo puta činio. Na kraju krajeva, obično su nevolje to što nas tera na promene i poboljšanja, dok vreme slavlja najčešće protiče u stagnaciji i samozadovoljstvu.