Ujedinjeni u bolu

Oliver Ivanović bi bio ponosan. Govorili su za njega da je čovek koji povezuje ljude. Bili su u pravu. Na poslednjem oproštaju od te izuzetne ličnosti, u tišini, stajali su jedni pored drugih i politički istomišljenici i njihovi protivnici. I vlast i opozicija.

Tokom nekoliko časova, koliko je trajala sahrana lidera Građanske inicijative „Sloboda, demokratija, pravda”, ubijenog sa šest metaka u leđa u severnom delu Kosovske Mitrovice, nisu se čule žustre reči, svađe, optužbe… Tek poneki jecaj članova njegove porodice i ljudi čija se imena nikada neće čuti u vestima.

Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Obično se u takvim prilikama kaže da su se porodica, prijatelji, građani, predstavnici državnog vrha i političkog i javnog života oprostili od njega, ali posmatrajući kolonu građana od kapele na Novom groblju do Crkve Sveti Nikola, imao sam utisak da je pogrebu Olivera Ivanovića prisustvovala čitava Srbija.

Srećko Burdžić, poreklom iz Orahovca, stoji sam. Živi u Beogradu od 1973. godine. Nije poznavao Olivera.

– Ostavio je na mene utisak kao jednostavan čovek. Kao da nije bio političar – kaže on.

Dvojica ljudi iz Prištine, koji su u Beograd došli još 1999. godine, ćute. Šta da kažu?

– Više smo rekli ćutanjem – kratko će jedan od njih.

Kao da ih je čuo Vuk Drašković.

– A šta da izjavim? – pita se lider SPO-a.

Nenad Popović i Rasim Ljajić došli su zajedno. Ne kao ministri, već kao Oliverovi prijatelji. Pored njih stoji Milorad Pupovac. Predsednik SDSS-a i Srpskog narodnog veća doputovao je iz Zagreba na poslednji ispraćaj svog prijatelja.

Porodica Olivera Ivanovića od 10 časova je primala saučešće. Jedan od prvih koji je došao bio je bivši predsednik Srbije Tomislav Nikolić. U ime Vlade Srbije od Ivanovića su se oprostili premijerka Ana Brnabić i direktor Kancelarije za KiM Marko Đurić, ali su, poput Popovića i Ljajića, došli i ministri Ivica Dačić, Aleksandar Vulin, Branko Ružić. Kao prijatelji.

– Bio je pravi Srbin. Ne od onih koji galame – seća ga se lider Nove stranke i bivši premijer Zoran Živković. Pozdravlja se sa Ljajićem i Popovićem.

Pored nas su prošli Srđan Đoković, otac Novaka Đokovića, glumac Tihomir Stanić, Boris Tadić, potom Vuk Jeremić, Saša Janković, Dragan Đilas, Dragan Šutanovac, Saša Radulović, Nebojša Čović, Dragan Marković Palma, Aleksandar Drugi Karađorđević, gradonačelnik Siniša Mali, francuski humanitarac Arno Gujon.

Episkop raško-prizrenski Teodosije se pozdravlja sa Sandom Rašković Ivić. Stigao je i patrijarh Irinej. Opelo je služio episkop Teodosije.

– Ceo život borio se za pravdu i slobodu svog naroda na Kosovu i Metohiji i slobodu grada u kome je živeo. Ivanović se nije štedeo ni u junu 1999. godine, kada je trebalo braniti Kosovsku Mitrovicu i ostale gradove, kao ni kada je govorio o stradanju srpskog naroda i svetinja posle rata pred predstavnicima međunarodnih organizacija. Slušali su ga svi s pažnjom, i stranci i Srbi, a neretko i mnogi Albanci. Za njega su Kosovo i Metohija bili više od teritorije i politike – govorio je vladika.

Reči Olivera Ivanovića imale su težinu, jer su bile reči iskrenog čoveka.

Sluša Teodosija sredovečni Pećanac. I on je izbegao sa Kosova.

– Velike sile odlučuju. Kakvu riblju čorbu zakuvaju, mi probamo. Sad hoće da ispadnemo glupi. Da Albanci zauzmu ceo sever Kosova. Kao, da nas čuvaju. Da su nas čuvali, sad bih bio u Peći, a ne u Beogradu.
Poznavao je Olivera. I seća se da je bio vođa na mostu. Vođa grupe koja je 1999. godine zaustavila prodor jedinica OVK preko Ibra.

Sećam se, razgovarao sam pre dosta godina sa čuvarima mosta u kafiću „Dolče vita” iz čije se bašte video most koji deli Kosovsku Mitrovicu na severni i južni deo. Čuvali su ga francuski legionari. Iz tog kafića, iz tog grada, život je bio sve, samo ne sladak. Samo ne dolče vita. Potvrdilo se to u utorak, kada je ispred kancelarije Ivanovićeve stranke prošao opel „astra”, u 8.15 časova.

Slušam čoveka iz Peći kako nastavlja svoj monolog:

– Znao je Oliver da se u hotelu „Moskva” skupljamo mi,  Pećanci. Kad bi dolazio u Beograd, svraćao bi obavezno da nas pozdravi. Verovali smo mu – tiho završava.
Prolazi pored njega načelnik Generalštaba general Ljubiša Diković. Čovek iz Peći ga posmatra. Učinilo mi se da je hteo da salutira.
Oproštajni govor na sahrani održala je slavna karatistkinja Tanja Petrović. Rekla je da je Srbiju ujedinilo njegovo stradanje.

– Pronaći ćemo zlikovca, sudiće mu Srbija, a njegova kazna je već počela. Oliver Ivanović napušta sva osporavanja i optužbe, sve laži, sve Kafkine procese i Andrićeve proklete avlije i ulazi istog dana u slavu i u grob. Ne boj se, Olivere, tamo gde ti ideš je svetlost, Bog, pravda, istina za kojom si uvek tragao i kao vitez Kosova poginuo. Tamo nema zlikovaca, stravičnih hitaca, kazamata, ni politike. Nema laži, postoji samo ljubav i Bog – naglasila je nekadašnja svetska prvakinja u karateu.

Oliver Ivanović je bio odličan karatista, nosilac crnog pojasa i Tanjin prijatelj. Ta reč, koju toliko zaboravljamo, često je izgovarana.

Da je onoliko ljudi glasalo za Olivera Ivanovića koliko ga je ispratilo na njegov poslednji put iz Kosovske Mitrovice ka Beogradu, bio bi njen gradonačelnik, govorili su dok se opraštao od grada u kom je ubijen mučki, s leđa. Ali nisu. Sada to ionako više nije važno, jer čoveka prati prokletstvo: tek kad zauvek nestane, shvate kakav je bio.