Ljudi sve muke ponesu kod zaštitnika građana

To su sudbine ljudi u Srbiji. Pukovnik je nekada mogao da prekine koktel Predsedništva SFRJ, ali ko zna koliko godina ne može da reši problem svog stana. I pukovnik ima kome da piše. Uzalud!

Zoran Pašalić svakog poslednjeg petka u mesecu prima ljude koji imaju probleme. Ali, pošto veliki broj građana čeka na prijem, zaštitnik je odredio i vanredni termin, tako da ih sada prima dva puta mesečno. Svako ima svoju muku. Do sada je s Pašalićem razgovaralo više od 250 ljudi.

Zaštitnik strpljivo proučava dokumenta starog pukovnika, koji mu kaže:

– Može da se reši, samo da lokalna samouprava Niša poštuje zakon!

Pukovnik nosi dokumenta ukoričena u debelu knjigu. Priča kako je suzbijao epidemiju u vojnom letovalištu u Kuparima, ali se brzo vraća na problem zbog kojeg je došao.

Citira odluke gradske uprave Niša. Tamo piše: „Oni nisu nadležni”.

Pašalić razgovara s njim o tome šta treba uraditi.

– Problem mora da se reši – kaže mu.

Pukovnik kaže da će se s gradskom upravom Niša terati sve do suda u Strazburu. Plaća sve dažbine za stan, a ne stanuje u njemu!

– Nadležne institucije u ovakvim slučajevima jedni drugima prebacuju lopticu. Zgrada nema skupštinu stanara. Najbolji način je ići direktno ka lokalnoj samoupravi. Tada mi stupamo na scenu. Ako lokalna samouprava ne odgovori u zakonom predviđenom roku, zaštitnik građana preuzima sve ono što mu po zakonu stoji na raspolaganju. I to ne u formalnom smislu, već u faktičkom, insistirajući na kontaktima sa svima onima koji bi u konkretnom slučaju problem mogli da reše – pojašnjava mu Pašalić. Ne trudi se da pokaže da mu je penzionisani oficir simpatičan.

Možda i zato što se čitav koloplet zakona i hartija državne administracije sručio na starca, ali se borbeni penzioner ne povlači.

– Ako se pojedinac bori protiv sistema, uvek ću biti na strani slabijeg. Vidite na šta vam liči kuća – kaže mu Pašalić i pozdravlja ga.

Potom mi priča da mnogi ljudi dolaze znajući da, kao zaštitnik građana, ne može da im pomogne. Ali mnogo im je lakše kad ih neko sasluša.

– Zaštitnik građana najčešće se pojavljuje kao medijator. Umesto beskonačne polemike, najbolje je rešavati stvari brzo i u interesu građana, dovođenjem suprotstavljenih strana na miran razgovor uz našu medijaciju – napominje on.

Razgovor ombudsmana sa svakom strankom ograničen je na pola sata, ali je to ponekad premalo vremena, pa se prijem građana, koji počinje u pola devet ujutru, završava uglavnom posle ponoći.

Umornoj ženi iz PKB-a, koja čeka u prijemnoj kancelariji, godinama nisu uplaćivani porezi i doprinosi. Mala joj je penzija.

Slabovidi Miroslav Zdravković član je udruženja Akcija za slepe, koje se bori da slepi budu uključeni u svakodnevni život sa ljudima koji vide. Zdravković drugi put dolazi u prijemno odeljenje zaštitnika.

Žali se na lošu organizaciju prevoza za osobe sa invaliditetom u Beogradu.

– Kad nekome od nas treba prevoz, slabovida osoba ga teško dobije. Mi slepi i invalidi ne možemo da sedimo kod kuće. Hoćemo da izlazimo napolje, da se družimo – priča Zdravković.

– Koliko bi kombija bilo dovoljno od grada Beograda za osobe sa invaliditetom, kakva je vaša procena? – pita ga Pašalić.

– Što više, to bolje. Invalidi treba da budu aktivni, a ne pasivni – odgovara Zdravković.

Pašalić ga potom pita kako da shvati njegove primedbe. Kao pritužbu ili kao predlog zaštitniku građana koji bi aktivirao nadležne institucije? Grad Beograd pre svega.

– Ako gospodin Zdravković insistira na pritužbi, onda pišemo pritužbu na konkretnu instituciju. Naša uloga je da povezujemo građane sa institucijama, ili da pišemo pritužbe na rad određenih organa – naglašava ombudsman.

Ponovo ne krije da je na strani Zdravkovića, koji sedi sa suprotne strane stola.

Među osobama sa invaliditetom postoji velika solidarnost. Pašalić je bio na druženju slabovidih osoba. Kada se prvi put upoznao sa Zdravkovićem, ovaj ga je pozvao na proslavu. Tamo se zaštitnik uverio da slabovide osobe zaista imaju problem sa prevozom.

– Domen mog posla nije omeđen ovom kancelarijom. I kad nisam nadležan za konkretan slučaj, informišem građane o načinu na koji mogu da ostvare svoje pravo – ističe Pašalić.

U nekim slučajevima ti razgovori ne proizvode pravno, već terapeutsko dejstvo. Ponekad i to pomaže.