U Dandori ne znaju za Davos

Tamo gde se po pravilu okupljaju uglavnom beli, prebogati ljudi omiljena tema diskusija uz kavijar i šampanjac je narasla globalna nejednakost u imetku. I tako godinama. Količina bogatstva po kvadratnom metru je ove godine u Davosu, procenjuju ekonomisti, dosegla najviši nivo u istoriji čovečanstva, potvrdivši tako trend koji izjeda celu planetu – bogati postaju sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji. Sumorna perspektiva ipak nije bila dovoljno atraktivna da privuče pažnju reflektora; oni su bili okrenuti ka onima koji su za ovakvu situaciju najodgovorniji. I ima neke bizarnosti u uživanju s kojim prosečan čitalac guta vesti sa promenade bogatih i slavnih, naročito se naslađujući podacima koliko je ko „težak” u milionima dolara. Da stvar bude apsurdnija, novinari su primetili da od svih političara koji su ove godine prodefilovali kroz Davos, niko nije našao za shodno da otvori raspravu o uzrocima nejednakosti i mogućnostima za njeno suzbijanje iako je to bio jedan od proklamovanih ciljeva foruma. Za takvo nešto, ipak je potrebno otići u neke druge planine.

POVRATAK U BUDUĆNOST: Priča o Davosu i Dandori, sirotinjskom predgrađu Najrobija nije samo priča o dve planine, jednoj elitnoj, a drugoj od smeća. To je priča o budućnosti ka kojoj, sve su prilike, neumitno vodi jedna duboko nepravedna politika raspodele globalnog bogatstva. U takvoj distopijskoj viziji – koja se dešava ovde i sada – sve je manje onoga što smo navikli da nazivamo srednjom klasom, a sve je više onih koji egzistenciju obezbeđuju kopajući po gradskim đubrištima. Kao odgovor na narasle izazove i svesni da ih Svetski ekonomski forum u Davosu neće rešiti, aktivisti su odlučili da otprilike istovremeno organizuju paralelan forum u čijem centru pažnje će biti globalna materijalna nejednakost.

Za domaćina događaja je, nimalo slučajno, izabrana jedna od najubogijih kenijskih lokalnih zajednica, predgrađe Najrobija, Dandora, u kojoj se na jednom mestu mogu videti najpogubnije posledice nepravedne raspodele bogatstva. Naselje je nastalo 1977, a jednim delom je finansirano od strane Svetske banke sa ciljem da se obezbedi viši standard stanovanja. Ipak, vremenom je Dandora postala najzanimljivija lokacija za odlaganje smeća u Keniji. Najviša „planina” formirana od đubreta, za koju se procenjuje da je veličine najmanje tri fudbalska terena, nastala je ubrzanom aktivnošću potrošačkog društva koje nije zaobišlo ni Afriku. Deponije plastike, kartona, trule hrane postale su opasnost za širenje zaraze, ali i – jedan od glavnih poslodavaca u okolini. Od sakupljanja sekundarnih sirovina žitelji Dandore mogu da zarade oko dva dolara dnevno, dok se istovremeno broj njihovih superbogatih sunarodnika umnožava velikom brzinom i prema nekim procenama u toku naredne decenije će broj milionera u Keniji porasti za 80 odsto. Da li je moguće zamisliti bolju lokaciju za održavanje „Festivala jednakosti”? Teško. Zato su mnogobrojni aktivisti juče u Dandori priredili ovaj festival, među lokalcima poznat još i kao „Festival Usava”. Ideja je da se kroz ples, muziku i druge umetničke forme skrene pažnja na goruće probleme čovečanstva. Za razliku od Davosa gde je zvezda sezone bio Donald Tramp, u „Usavi” je to Džulijani – popularni kenijski hip-hoper koji repuje o siromaštvu, rodu, nezaposlenosti. Rođen je i odrastao na obroncima dandorskih planina od đubreta.

0,01 ODSTO: U sada već legendarnom izveštaju organizacije Oksfam koja svake godine pokušava da podigne svest ljudi o pogubnim posledicama globalne nejednakosti navodi se da su u ruke jedan posto najbogatijih otišla 82 procenta celokupnog bogatstva nastalog prošle godine. Istovremeno 3,7 milijarde ljudi koji čine najsiromašniju polovinu sveta u istom vremenskom periodu nisu doživeli nikakav napredak u svojoj imovinskoj karti. Oksfam dalje upozorava da je bogatstvo svetskih milijardera od 2010. svake godine raslo za po 13 procenta, odnosno šest puta brže nego u slučaju standardne radne snage čiji su prihodi u istom periodu uvećavani za oko 2 posto godišnje.

Druge procene su, međutim, još šokantnije. Ljudi koji žive u materijalnom univerzumu nepojmljivom ogromnoj većini stanovništva čine manje od jednog procenta. Reč je, naime, o 0,1 ili, po nekim izvorima, čak 0,01 odsto superbogatih.

Iz Davosa smo međutim čuli poruke o važnosti zaštite ekonomija sopstvenih država, jačim ekonomskim integracijama i olakšavanju uslova poslovanja. Iza eufemističkih poruka kojima dobronameran posmatrač ne bi imao šta da zameri sprovode se nimalo bezopasne politike. Tramp je ostvario pretnju i izgurao reformu poreskog sistema od koje će se najviše ovajditi najbogatiji Amerikanci, a Makron već neko vreme traži skalp francuskih sindikalista koji su za sada jedina brana reformi radnog zakonodavstva čiji će najveći trofej biti da radnici lakše dobijaju otkaze. U najbogatijoj evropskoj državi 10 odsto najbogatijih Nemaca kontroliše oko 40 odsto ukupnih prihoda, i tako redom...

Iako u SAD, Francuskoj i Nemačkoj i dalje postoji relativno jaka srednja klasa, ovakve vesti zabrinjavaju jer pokreću opravdano pitanje: šta mogu da očekuju manje stabilna društva? Čini se da je na ovoj tački politički marketing doveden do savršenstva. Politički korektan jezik pozivanja na pravdu i pravednost zloupotrebljava se kao paravan za sprovođenje duboko nepravednih politika. Ili što reče naš proslavljeni ekonomista Branko Milanović: „Zabraniće sindikate, ali će organizovati radionicu o transparentnosti u upravi”.