Utorak, 25.01.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
DECA I TV

Kada se deca igraju odraslih

Mi smo ti koji predstavljamo uzore deci. Ako mi ističemo da je neophodno od ranog uzrasta znati reč stilista i da će nas drugi više voleti ukoliko sakrijemo sve svoje fizičke mane, onda ih učimo da „budi svoj” zapravo znači „budi takav da te svi vole što više”. Izjednačavamo ljubav prema sebi sa pažnjom koju dobijamo od drugih, kaže psiholog Jovana Trbojević
Јована Трбојевић (Фото из личне архиве)

Danas deca nisu deca, bez obzira na to da li se takmiče u muzičkom programu. Svi se postavljaju prema njima kao prema odraslima, imaju mnogo više informacija od prethodnih generacija, ostavljena su većim delom sebi i svetu, jer se odrasli bore za egzistenciju. Realni svet gubi na vrednosti sa svakom sledećom generacijom, jer virtuelni svet ima toliko toga više da ponudi, dok realni svet zahteva odgovornost i prevazilaženje izazova.

Možda upravo ovaj odgovor psihologa Jovane Trbojević na pitanje da li deca koja se takmiče u „Pinkovim zvezdicama” ili emisiji „Neki novi klinci” imaju vremena da budu deca, da se igraju, druže sa vršnjacima – najbolje odslikava neko novo vreme u kojem su talenat i želja za pobedom tesno povezani sa pitanjem prestiža i svetom šou-biznisa.

Čak i veoma mala deca „ulaze” u taj svet odraslih i ne shvatajući šta se oko njih dešava. Ona, naravno, samo žele da pevaju.

– Deca od ranog uzrasta imaju potrebu da se „igraju” odraslih, da kroz igru uđu u taj, njima mističan, svet odraslih. To je normalan razvojni put. Ali, mi smo ti koji predstavljamo uzore deci. Ako mi ističemo da je neophodno od ranog uzrasta znati reč stilista, kao i da će nas drugi više voleti ukoliko sakrijemo sve svoje fizičke mane, onda ih učimo da „budi svoj” zapravo znači „budi takav da te svi vole što više”. Izjednačavamo ljubav prema sebi sa pažnjom koju dobijamo od drugih – kaže Jelena Trbojević.

Na pitanje da li je to neka vrsta zloupotrebe, naša sagovornica smatra da nije.

Roditelji se takmiče u prestižu

– Zloupotreba je preteška reč i kategorična sam kada pričamo o takvoj vrsti programa. Uključivanje dece radi publiciteta i ostvarivanje veće gledanosti je marketinški korak, ako ga definišemo kao zloupotrebu, onda i sve reklame sa decom i one koje se odnose na reklamiranje dečjih igračaka podrazumevaju „zloupotrebu”, kao i ponašanje roditelja na „Fejsbuku” gde postavljaju svaki udah i korak svoje dece radi većeg broja lajkova. Programi koji se bave takmičenjem u određenim sposobnostima gde su deca učesnici nisu u startu negativni. Sam koncept ako se postavi na odgovarajući način može da ima veće koristi nego štete. Sve zavisi od cilja programa i sredstva koja se koriste – smatra Trbojevićeva.

Ko drži upravljač u ruci
Na našu konstataciju da mnogi roditelji vole da gledaju „Pinkove zvezdice” ili „Neke nove klince”, ali da svoju decu ni slučajno ne bi poslali na takvo takmičenje, Jovana Trbojević konstatuje:– Gledanje rijalitija, takmičenja je poput saobraćajne nesreće. Svi znamo da je strašno, ali ne možemo da ne pogledamo. Privlačnost i masovna pojava ovakvih programa kod nas nije iznenađujuća kada se uzme današnji način i kvalitet života. Oni su savršen otklon od našeg života, gledamo tuđe živote i tešimo se, ili kritikujemo, u odnosu na njih. Tuđi problemi, strahovi, zamenjuju naše i time nam omogućavaju beg od naše realnosti. Nije da kulturni sadržaji druge vrste ne postoje, samo nisu toliko privlačni jer umesto da nas odvuku od naših života, izazivaju misli i osećanja sa kojima ne bismo da se suočimo. Uostalom, ko drži daljinski upravljač u ruci?

Prema njenim rečima, programi ove vrste mogu da budu od velike pomoći u razvoju tolerancije i frustracije kod dece. Jer, takmičenje je deo života i način na koji se nosimo sa frustracijama tokom takmičenja prenosi se i na svakodnevni život.

– Samo treba povesti računa na koji način se kreiraju stresne situacije, tako da ne predstavljaju preplavljujuće iskustvo za decu. To što dete ume da peva, glumi, ne znači da je automatski potpisalo ugovor u kojem stoji da je spremno da se nosi sa stresom koji ti poslovi i javni nastupi nose sa sobom. Jedno je nastupati prilikom javnog časa u muzičkoj školi, gde publika nema udela u kritikovanju izvođača, već se to čini jedan na jedan sa stručnjakom sa kojim je izgrađen odnos, a sasvim drugo stajati na bini pred milionskim auditorijumom gde više ljudi, a zatim i sami gledaoci, daju svoje kritike ili pohvale. Gubi se granica realnosti, koji deo je zaista na meni da unapredim, a šta su očekivanja mase – objašnjava Trbojevićeva.

Na pitanje kako ova muzička priča može da utiče na psihu deteta, kako ona mogu da se nose sa kritikama žirija, sa čak vidljivom razlikom u imovnom stanju, Jovana Trbojević kaže:

– Ovakvi programi najpre izazovu kod roditelja preku potrebu da pokažu svetu da mogu da pariraju zahtevima koji se postavljaju, da nisu ispod proseka i da zadovolje te vizuelne simbole prestiža i uspeha. Kada bismo pustili decu da se oblače kako žele, kada im ne bismo kupovali najmodernije i najskuplje odevne predmete, deca bi bila zadovoljna da se igraju u običnoj trenerci. Ali, mi smo ti koji ističemo koliko je bitno imati sve sjajno i novo. Mi smo uveli to takmičenje među decom ko ima kakav telefon ili haljinu, jer se plašimo da će neko pomisliti da nismo dovoljno uspešni ako detetu ne kupimo sve što i druga deca imaju. Roditelji su ti koji se takmiče u prestižu, a u to uvlače decu kroz ovakve programe, ali i u svakodnevnom životu.

Kako osvojiti simpatije mase

Pitamo našu sagovornicu i da li decu slabi ili jača napor koji ulažu kako bi učestvovala u ovakvom jednom takmičenju jer dosta vremena provode na putu, spavaju po hotelskim sobama, izostaju sa časova pa školski program moraju kasnije da nadoknade...

– U jednu ruku, ovakvi programi se ne razlikuju previše od uvođenja deteta u svet profesionalnog sporta ili takmičenja u nauci. Zahtevaju trud, rad i posvećenost od dece, odricanje. Dete uči šta znači posvetiti se nečemu, težiti ka nečemu, samo je krajnji cilj drugačije postavljen u odnosu na druge takmičarske grane. Ovde na kraju nije cilj da dete bude što bolji umetnik, već da osvoji što veće simpatije široke mase. Postavka je: „Biti slavan u odnosu na biti dobar u onome što radiš.” Ima toliko slučajeva gde su deca koja su gurana u „slavu” nakon kratkoročnog finansijskog i medijskog uspeha imala više problema u svom životu, nego blagostanja. Usmeravanje dece u svet glume, muzike, sporta, nauke, u bilo kojoj oblasti, zahteva posvećenost odrasle osobe koja će voditi računa o razvoju deteta kao i granicama koje svako dete ima – ocenjuje Jovana Trbojević.

Koje su koristi, tačnije, kakva je dobrobit za dete od ovog muzičkog takmičenja, pitamo našu sagovornicu, a ona odgovara da je to razvoj tolerancije na frustracije, preispitivanje i testiranje sopstvenih mogućnosti.

– Naravno, ukoliko je koncept programa postavljen tako da ima dečje potrebe u prvom planu. Tada ovakva vrsta takmičenja može da doprinese jačanju deteta u prevazilaženju stidljivosti i treme, ali samo ukoliko je tu neko ko će brinuti o deci, ko će proceniti kako pristupiti svakom detetu i usmeriti dalji tok takmičenja – kategorična je Jovana Trbojević.

 

Za sve treba imati meru

Odrasli su uzor deci i ona moraju da se ugledaju na neku ličnost. Trenutno kod nas takvih ličnosti baš i nema. Tu mislim na ličnosti iz dečjih sadržaja koji se prikazuju na televiziji. Nije dovoljno da se samo jedna televizijska kuća time bavi, poput RTS-a. („Plava ptica”, „Kukuriku šou”....), potrebno je mnogo više dečjih emisija.

Ljiljana Ranđelović (Foto Z. Anastasijević)

Ne samo muzičkih. U moje vreme tu su bili „Na slovo, na slovo”, „Neven”, „Muzički tobogan”, „Kockica”... emisije na kojima je moja generacija odrastala i koje su se bavile edukacijom. Nije tu reč samo o muzičkim emisijama i sadržajima već i vaspitno obrazovnom programu, smatra Ljiljana Ranđelović, dirigentkinja dečjeg hora „Kolibri” sa kojim je 2016. nastupila na takmičenju u Belgiji i u zemlju se vratila ovenčana prvom nagradom.

– Prvi put se hor takmičio, prvi put odmeravao snage sa drugim horovima koji nisu ovdašnji, već iz inostranstva. Dali smo sve od sebe, a to je vrsta takmičenja gde svako pred žirijem nastupa ponaosob. Otpeva i ode. Ne znaš kako su drugi pevali. Nije medijski propraćeno i nije deo šou-biznisa.

Svi mi u sebi imamo taj takmičarski duh. Deca pogotovo. Ali on mora da bude na njihovom nivou. Da se vodi računa šta je prikladno za dete, šta je na njegovom nivou. Mora da se vodi računa o tekstu. Slažem se da se deca igraju odraslih, ali za sve treba imati meru. Ona je najbitnija. Moramo znati granicu, kada je nešto simpatično i slatko, a kada prelazi u degutantno – smatra Ljiljana Ranđelović.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.