Javni prevoz ne sme da bude ratna zona

Posle imenovanja za gradonačelnicu Beograda moj prvi potez bilo bi konačno skidanje novogodišnje rasvete kaže Ksenija Radovanović, sa liste „Inicijativa Ne davimo Beograd – Žuta patka – Čiji grad, Naš grad – Ksenija Radovanović”, koja će učestvovati na beogradskim izborima 4. marta. U razgovoru za „Politiku” ističe da bi to najpre učinila, jer su praznici prošli  i vreme je da se ozbiljno posvetimo rešavanju brojnih problema u Beogradu.

Posle skidanja novogodišnje rasvete koji bi sledeći vaš potez bio?

Analiza velikih ugovora. Često pred izbore slušamo kako će biti poništeni neki ugovori kao što je to bio slučaj sa ugovorom za „Bus plus”, ali se kasnije to ne desi. Mi smo pripremili predlog za utvrđivanje ništavosti ugovora za „Beograd na vodi”, kao i analizu ugovora za spalionicu u Vinči. Potrebno je da se formira komisija koja bi analizirala i druge ugovore, kao onaj o koncesiji na bilborde i izgradnji garaže ispod Studentskog parka. Javnost mora da zna stvarne posledice i mogućnosti raskidanja ovih ugovora.

Da li biste ugovor o „Beogradu na vodi” poništili i odakle novac za tako nešto?

Još pre godinu dana smo predali predlog za utvrđivanje ništavosti ugovora Republičkom javnom tužilaštvu. Dok čekamo da reaguju, prikupljamo novac da podnesemo tužbu. Samo za sudsku taksu neophodno je oko tri hiljade evra. Čini se da su ovi sudski nameti sa namerom obeshrabrujući.

Koji su projekti za koje ćete se boriti da budu ispunjeni?

Otvaranje mesnih zajednica kao prve tačke gde građani diskutuju o svom kraju. Ovo bi bio prvi korak i ka uvođenju participativnog budžetiranja, odnosno planiranja malih infrastrukturnih projekata u našem kraju. Takođe, moramo pod hitno pokrenuti pitanje kvaliteta vazduha, koje je usko u vezi i sa količinom automobila na ulicama i izgradnjom spalionice u Vinči, kao i sa gradnjom benzinskih pumpi pored ograda škola, kao u Bloku 45.

Kako biste rešili problem saobraćaja?

Pre svega moramo javni prevoz da učinimo dostupnim svim građanima, a pogotovu onima iz prigradskih opština kojima se sve više ukida pravo na pristup Beogradu i to kroz privatizovanje linija, smanjenje broja polazaka i postavljanje kontrole na prelazu ka gradu. Naš plan je da uz korišćenje infrastrukture BG voza, proširenje mreže žutih traka i optimizaciju tramvaja dobijemo tri brze linije autobusa, tramvaja i voza kojima bi se od posla do kuće stizalo za najviše 30 minuta. Kao i gotovo polovina sugrađana, i ja najčešće koristim gradski prevoz.

Kako biste rešili šverc u GSP-u?

Javni prevoz ne sme da bude ratna zona. Nije normalno da se probudite ujutru srećni, ali uđete u autobus gde vas dočeka vozač, namršten jer nije dobio platu. Još u duplim smenama vozi autobus koji se raspada, a zatim dođu kontrolori koji nasilno izvlače putnike i komunalna policija koja zavrće ruke. Kada bi javni prevoz bio svima dostupan, ispunjavao bi svrhu i problem švercovanja bi se smanjio.

Koliko bi pojedinačna karta po vašem mišljenju trebalo da košta?

Cena karte mora da odgovara realnim mogućnostima građana da je plate.

Šta mislite da je sadašnja gradska uprava dobro radila?

Zaista mi je teško da se setim. Deluju mi neozbiljno obećanja vlasti koja slušamo ovih dana. Da su zaista želeli da rade dobre stvari, uradili bi ih.

Šta biste promenili?

Mnogo toga. Najpre bih porušila vikendice na Savskom nasipu i pozvala na odgovornost one koji su nereagovanjem u poslednjih deset godina omogućili katastrofalno stanje na Savskom nasipu danas. Tamo su ugroženi izvori pijaće vode, odbrambena moć nasipa, a pristup obali potpuno privatizovan. Zbog automobila postalo je nemoguće uživanje u šetnji ili vožnji bicikla pored Save! I ne samo to, građani udruženi protiv ove nelegalne gradnje trpe stalne pretnje povlašćenih vikendaša. Savski nasip je najočigledniji primer bahatosti na uštrb javnog interesa, a podsećam da tamo vikendice imaju i sinovi bivšeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića. To moramo zaustaviti.

Kako rešiti problem manjka mesta u vrtićima?

Sada se problem nedostatka mesta rešava sipanjem novca kroz subvencije privatnim vrtićima, ali to ne može dugoročno rešiti problem. Mora da se napravi analiza potreba i resursa kojima grad raspolaže. Kad uspostavimo registar objekata u javnom vlasništvu imaćemo uvid u to koji od njih se mogu prenameniti za vrtiće. Zatim, umesto što se danas gradsko zemljište prodaje za ko da više, moramo sačuvati zemljište za izgradnju novih vrtića i škola.