I „Vinča” je dokaz Đilasove nesposobnosti

Re­če pre ne­ki dan Dra­gan Đi­las da je u vre­me dok su on i nje­gov po­moć­nik Ša­pić vla­da­li Be­o­gra­dom imao bo­lje re­še­nje za ko­mu­nal­nu de­po­ni­ju „Vin­ča” u od­no­su na ono ko­je smo do­bi­li kroz pro­ces jav­no-pri­vat­nog part­ner­stva sa svet­skim gi­gan­ti­ma, fran­cu­skom kom­pa­ni­jom „Su­ez” i ja­pan­skom kom­pa­ni­jom „Ito­ču”. Na­vi­kao sam da Đi­las po­sled­njih me­se­ci ob­ma­nju­je lju­de, pri­ča ne­i­sti­ne, go­vo­ri ka­ko ni­je ra­dio stva­ri za ko­je svi zna­mo da ih je či­nio, ali ovo sa de­po­ni­jom „Vin­ča” je ipak pre­vi­še. Jer, Đi­las je uče­stvo­vao u tom pro­ce­su i na­rav­no ni­je us­peo da ga za­vr­ši. Kao što ni­je ni po­čeo, a ni za­vr­šio ni me­tro, ni „grad na vo­di” ko­ji je pro­mo­vi­sao u Ka­nu, ni fon­ta­nu na Sla­vi­ji, ni ško­lu „Da­ni­lo Kiš” u na­se­lju Ste­pa Ste­pa­no­vić za ko­ju pri­ča da je iz­gra­dio, a na ko­joj sam lič­no 3. mar­ta 2014. go­di­ne po­lo­žio ka­men te­me­ljac i otvo­rio je 1. sep­tem­bra iste go­di­ne. Đi­la­sa i Ša­pi­ća ni­sam ta­da vi­deo, osim ako se ni­su ma­ski­ra­li u de­cu. 

Vra­ti­mo se na to ka­ko je Đi­las po­ku­ša­vao da re­ši pro­blem de­po­ni­je „Vin­ča”.

Vla­da Re­pu­bli­ke Sr­bi­je ko­joj je pred­se­da­vao Vo­ji­slav Ko­štu­ni­ca usvo­ji­la je 21. de­cem­bra 2006. za­klju­čak u ko­me je „pri­hva­ti­la pred­log za do­no­še­nje aka­ta o kon­ce­si­ji za iz­grad­nju, odr­ža­va­nje i ko­ri­šće­nje obje­ka­ta za pri­hva­ta­nje, ob­ra­du i od­la­ga­nje čvr­stog ot­pa­da na de­po­ni­ji ’Vin­ča’ ra­di oba­vlja­nja ko­mu­nal­ne de­lat­no­sti u tim objek­ti­ma”. Ta­ko je po­če­la pri­ča o re­ša­va­nju pro­ble­ma de­po­ni­je ko­mu­nal­nog ot­pa­da „Vin­ča”, je­di­ne u gra­du, ko­ja po­sto­ji od 1977. i pro­sti­re se na 68 hek­ta­ra. 

Već sle­de­će 2007. go­di­ne, ju­nak na­še pri­če Dra­gan Đi­las po­sta­je mi­ni­star za na­ci­o­nal­ni in­ve­sti­ci­o­ni plan u vla­di Vo­ji­sla­va Ko­štu­ni­ce i uklju­ču­je se u taj pro­ces. Vla­da, na pred­log Đi­la­so­vog par­tij­skog ko­le­ge, ta­da­šnjeg mi­ni­stra za dr­žav­nu upra­vu i lo­kal­nu sa­mo­u­pra­vu Mi­la­na Mar­ko­vi­ća, ime­nu­je Ko­mi­si­ju za spro­vo­đe­nje po­stup­ka jav­nog ten­de­ra, a ne­du­go za­tim ob­ja­vlju­je se po­ziv kom­pa­ni­ja­ma da is­ka­žu za­in­te­re­so­va­nost za uče­stvo­va­nje na ten­de­ru. I sve to ra­di vla­da či­ji je Dra­gan Đi­las član i Skup­šti­na gra­da u ko­joj ve­ći­nu ima De­mo­krat­ska stran­ka, či­ji je Đi­las vi­so­ki funk­ci­o­ner i pred­sed­nik Grad­skog od­bo­ra. Go­di­nu ka­sni­je, iza­bran na li­sti pod ime­nom ta­da­šnjeg pred­sed­ni­ka Bo­ri­sa Ta­di­ća, Đi­las po­sta­je gra­do­na­čel­nik Be­o­gra­da. Na­rav­no, ka­sni sa svim pro­jek­ti­ma. Ta­ko je 13. de­cem­bra 2008. iz­ja­vio za list „Da­nas” da je Be­o­gra­du neo­p­ho­dan me­tro i da je re­al­no da grad­nja za­poč­ne u na­red­noj go­di­ni da­na. Re­kao je 18. fe­bru­a­ra 2007. go­di­ne da su pri kra­ju pre­go­vo­ri sa ja­pan­skom vla­dom o kre­di­tu na 40 go­di­na i da po­či­nje iz­grad­nja mo­sta pre­ko Ade Hu­je, a ne­što ka­sni­je, 11. apri­la 2008. da obe­ća­va da će za če­ti­ri go­di­ne u Be­o­gra­du sva­ko ima­ti as­fal­ti­ra­nu uli­cu i jav­nu ra­sve­tu, i da će pre­po­lo­vi­ti broj lju­di ko­ji ne­ma­ju ka­na­li­za­ci­ju. Na­rav­no, ni­šta se od to­ga ni­je do­go­di­lo baš kao ni sa de­po­ni­jom „Vin­ča”.

Ni­je baš da je Đi­las že­leo da se ni­šta ne do­go­di, ali oči­gled­no ni­je znao ka­ko. A da je že­leo po­tvr­đu­je Plan upra­vlja­nja ot­pa­dom Gra­da Be­o­gra­da 2011”2020. go­di­ne ko­ji je Skup­šti­na gra­da usvo­ji­la na pred­log Đi­la­sa i nje­go­vog po­moć­ni­ka Ša­pi­ća, 7. ju­la 2011. go­di­ne. U tom pla­nu pred­vi­đa­lo se za­tva­ra­nje de­po­ni­je „Vin­ča” to­kom 2015–2016. go­di­ne i iz­grad­nja no­ve de­po­ni­je, kao i iz­grad­nja po­stro­je­nja za me­ha­nič­ko-bi­o­lo­ški tret­man ot­pa­da i po­stro­je­nja za kom­bi­no­va­nu pro­iz­vod­nju to­plot­ne i elek­trič­ne ener­gi­je. Đi­las i Ša­pić su ta­da pla­ni­ra­li da in­ve­sti­ci­ja vre­di 179 mi­li­o­na evra, da za fi­nan­si­ra­nje uzmu kre­dit od 80 mi­li­o­na evra, a da osta­tak obez­be­de pri­vat­ni par­ter, fon­do­vi Evrop­ske uni­je i bu­džet gra­da, od­no­sno gra­đa­ni. Ka­pa­ci­tet po­stro­je­nja za pro­iz­vod­nju ener­gi­je pre­ma nji­ho­vom pla­nu bio je 150.000 to­na go­di­šnje. Ce­na po to­ni de­po­no­va­nog ot­pa­da ko­ju su ovi struč­nja­ci pred­vi­de­li bi­la je za vi­še od 20 od­sto vi­ša od ce­ne ko­ja je sa­da do­bi­je­na kroz pro­ces jav­no-pri­vat­nog part­ner­stva. Zna­či, že­le­li su Đi­las i Ša­pić da re­ša­va­ju pro­blem de­po­ni­je sa pri­vat­nim part­ne­rom, ali i da uzmu kre­dit od 80 mi­li­o­na evra. Za ne­kog ko je već za­du­žio grad za 1,2 mi­li­jar­de evra šta je 80 mi­li­o­na evra vi­še ili ma­nje? 

Za raz­li­ku od Đi­la­sa i Ša­pi­ća, mi smo kroz tran­spa­rent­ni pro­ces jav­no-pri­vat­nog part­ner­stva obez­be­di­li da in­ve­sti­ci­ja u de­po­ni­ju bu­de 333 mi­li­o­na evra. Sav no­vac obez­be­đu­je part­ner gra­da, fran­cu­sko-ja­pan­ski kon­zor­ci­jum ko­ji je u oba­ve­zi da ulo­ži 100 mi­li­o­na evra svog nov­ca. U kon­zor­ci­ju­mu je i do­ma­ći „Ener­go­pro­jekt” či­ji će deo po­sla bi­ti iz­me­đu 80 i 100 mi­li­o­na evra. Ka­pa­ci­tet po­stro­je­nja za pro­iz­vod­nju ener­gi­je iz ot­pa­da bi­će 340.000–380.000 to­na go­di­šnje, što zna­či da će­mo spa­lji­va­ti 200.000 to­na vi­še. Bi­će iz­gra­đe­no po­stro­je­nje za pre­ra­du ot­pad­nih vo­da i fa­bri­ka za pre­ra­du gra­đe­vin­skog ot­pa­da ka­pa­ci­te­ta 200.000 to­na go­di­šnje o če­mu Đi­las i Ša­pić ni­su ni raz­mi­šlja­li. Da je­su shva­ti­li bi da će po­gon za re­ci­kla­žu gra­đe­vin­skog ot­pa­da omo­gu­ći­ti da se re­ši­mo di­vljih de­po­ni­ja gra­đe­vin­skog ot­pa­da ko­jih ima na sva­kom ko­ra­ku. Po­sti­gli smo mno­go vi­še ne­go što je Đi­las ika­da pla­ni­rao i sa­njao. I što je naj­va­žni­je, mi smo us­pe­li da re­a­li­zu­je­mo ono što smo pla­ni­ra­li. Za­to raz­u­mem Đi­la­so­vu fru­stri­ra­nost i ve­li­ku že­lju da ras­ki­ne ovaj ugo­vor ako se ika­da do­ko­pa vla­sti za­jed­no sa ver­nim po­moć­ni­kom Ša­pi­ćem. Uspe­šna re­a­li­za­ci­ja ovog pro­jek­ta još je je­dan do­kaz nje­go­ve ne­spo­sob­no­sti jer on to ni­je us­peo. Či­nje­ni­ca da Be­o­grad do­bi­ja in­ve­sti­ci­ju od 333 mi­li­o­na evra, a da on ne­ma ni­šta sa tim ili od to­ga – za nje­ga je neo­pro­stiv greh. Ni­ka­da ni­je mo­gao da raz­u­me da ne­što mo­že da bu­de do­bro za gra­đa­ne, a da ne bu­de do­bro za nje­ga. Ali do­đe i to vre­me.