Od selidbe faraona do obnove Hilandara
Punih 60 godina, Društvo konzervatora Srbije (DKS) čuva srpsko kulturno nasleđe. Ova strukovna organizacija okuplja 203 stručnjaka iz oblasti zaštite kulturnih dobara koji, pored projekata DKS-a, obavljaju konzervatorske radove u zavodima, bibliotekama, arhivima i drugim ustanovama u kojima su zaposleni. Među njima su arhitekte, inženjeri, slikari konzervatori, istoričari umetnosti, etnolozi i drugi eksperti zaduženi za očuvanje srpskog kulturnog nasleđa ne samo u Srbiji nego i u inostranstvu, kaže predsednik DKS-a Aleksa Ciganović.
Priča o DKS-u, dodaje, počinje 1958. formiranjem podružnice Društva konzervatora Jugoslavije na trećem Jugoslovenskom savetovanju o zaštiti kulturnog nasleđa zemlje u Vrnjačkoj Banji. Novoosnovana srpska sekcija vremenom prerasta u DKS, koji je u socijalističkom periodu imao veliku aktivnost.
„To je bilo zlatno doba razvoja konzervatorske struke. Postojala je raširena međunarodna saradnja na projektima u Austriji, Mađarskoj i mnogim drugim zemljama, a DKS su finansijski podržavale firme, fabrike i drugi privredni subjekti”, objašnjava Ciganović.
U to doba, dodaje on, srpski konzervatori su bili i na čelu jugoslovenske stručne ekipe koja je šezdesetih godina učestvovala u Uneskovom poduhvatu izmeštanja grobnice Ramzesa Trećeg prilikom izgradnje Asuasnske brane u Egiptu, kao i u sanaciji hijeroglifskih zapisa na njoj.
Društvo se danas finansira pretežno iz sredstava Ministarstva kulture i informisanja a njegov delokrug je teorijsko unapređenje struke. Tako je DKS u 2017. organizovao dve strukovne radionice, u Gamzigradu i Caričinom gradu, pripremili su 41. broj svog časopisa „Glasnik DKS-a” a učestvovali su i u organizaciji nekoliko stručnih konferencija.
„Mi praktično kompenzujemo nedostatak u doškolovavanju stručnih kadrova zaposlenih po institutima, zavodima, arhivima, bibliotekama i amortizujemo objektivan nedostatak sredstava za njihovu edukaciju. Savremeno doba je odnelo stare zanate i zato imamo velika očekivanja od Zakona o dualnom obrazovanju. Sistem takvog obrazovanja otvara mogućnost da se kroz srednje škole neki od tih zanata, potrebnih i za očuvanje kulturnog nasleđa, rehabilituju, nauče i upotrebe”, navodi Ciganović.
Takođe, članovi društva su u svojim matičnim ustanovama prošle godine izvodili brojne konzervatorske radove: od obnove konaka i zvonare Hilandara, preko radova na arheološkom lokalitetu Caričin grad, do obnove kule bedema smederevske i podgrađa petrovaradinske tvrđave. Ipak, Ciganović ukazuje da zaštita kulturnog nasleđa nikad nije bila tako otežana kao danas. Zato je, dodaje, potrebno finansijski objediniti očuvanje kulturnih i prirodnih dobara, dok zaštita kulturnog nasleđa mora biti vezana za sistem obrazovanja.
„Budući da je naš kulturni fond sticajem istorijskih okolnosti ostao van današnjih granica Srbije, kulturna dobra srpskog porekla u inostranstvu moraju da pređu u strateški odnos države. Na primer, mi danas imamo kanonski problem s Makedonskom pravoslavnom crkvom kojoj pripadaju svi crkveni i hramovni objekti, ali i dokumentacija poput knjiga rođenih i umrlih vođenih po crkvama – obrazovnim i kulturnim enklavama Srba u Makedoniji. Sve je to sada u svojini organizacija s kojima nemamo nikakvu saradnju iako su to svedočanstva našeg bitka u inostranstvu”, upozorava Ciganović.
Dodatni problem, dodaje on, jeste i kadrovski deficit jer 350 službenika u zavodima u Srbiji, uz 610 zaposlenih po arhivima, nije dovoljno da se izbori s problemima kojima je izloženo kulturno nasleđe.
„Kulturna dobra su izložena političkim i ideološkim zloupotrebama, ali i komercijalnim pritiscima. Zato su znamenita mesta i prostorne kulturno-istorijske celine naših gradova zapušteni, deregulisani, oštećeni, izloženi dogradnji, promeni namene objekata, nezakonitoj adaptaciji i sanaciji”, ukazuje Ciganović.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
