Hari sa Zvezdare, svetski putnik

Za osam godina Haralampos Micidis je proputovao 195 zemalja sveta. U pasošu izdatom prošle godine ostala je samo jedna slobodna stranica za nove pečate. Koliko je planirao, toliko država je i video. Od januara po sopstvenoj želji živi u Beogradu. Ima 36 godina, bio je profesor menadžmenta i marketinga u Atini, sada priželjkuje da i ovde kod nas nađe sličan posao.

Ipak, iako mu je otac Grk a majka Britanka, doduše rođena u Južnoafričkoj Republici, Haralamposu je u pasošu, punom viza i pečata sa graničnih prelaza, kao mesto rođenja upisan London. Dakle, neobični svetski putnik je pomalo Britanac, najviše Grk i Južnoafrikanac, koji stanuje na Zvezdari.

– Zašto sam odabrao Beograd? Mogao bih da kažem da Srbiju volim zbog ljudi, mada me ovaj grad podseća na Grčku i Atinu od pre trideset godina. Ima neku atmosferu koju ja ne nalazim u drugim gradovima Evrope. Odrastao sam u Atini gde sada žive moji roditelji – objašnjava Haralampos Micidis, koga i svi bližnji oslovljavaju sa Hari.

U pasošu pedesetak viza

Ranac, koji je nosio na leđima obilazeći svet, raspakovao je u decembru. Umesto na razglednicama, utiske sa putovanja ispisuje na svom sajtu i časopisu sa kojim sarađuje.

– Poslednje putovanje je bilo u Ekvatorijalnu Gvineju, odleteo sam avionom, bio tamo tri dana i vratio se. To je bilo kao krunisanje mog sna da vidim sve zemlje sveta koje su u Ujedinjenim nacijama. Za Ekvatorijalnu Gvineju sam najteže dobio vizu, jer imaju posebnu državnu politiku, tako da ne možete dobiti vizu ako nemate pozivno pismo od nekoga odande. Dobio sam, ipak, neku poslovnu vizu i otišao tamo – kaže Micidis.

Najkomplikovanije mu je bilo kada je išao u Gvineju Bisao, Zambiju, Liberiju, Sijera Leone i Gvineju. Nije mogao da se pripremi valjano, iako je Internet vrlo koristan za to.

– U principu ne čitam baš sve o zemlji u koju idem, radije idem „prazne glave” i bez predrasuda, da na licu mesta vidim kako je. Zato čitam više o organizaciji puta, prevozu, ali ne o istoriji ili ljudima – priznaje naš sagovornik.

Haralampos Micidis je u prednosti u odnose na mnoge globtrotere, jer sa grčkim i britanskim pasošem ne traži vize za zemlje Evrope, sem za Rusiju i Belorusiju. Za Obalu Slonovače vizu je dobio u Atini, za Angolu i Liberiju takođe, ali neke dozvole za ulazak u zemlju dobijao je usput, kao, na primer, vizu za Niger, koju je dobio u Maliju.

– Za Sijera Leone vizu sam tražio u Gambiji na licu mesta. Nisam uvek imao tu sreću, za Angolu sam se dosta pomučio. Za sva putovanja bilo mi je potrebno pedesetak viza – zbraja Hari sve administrativne prepreke koje je preskakao diljem naše planete. Afričke zemlje je ostavio za kraj, jer je za belca ponegde vrlo rizično da šeta sam. Može da bude opljačkan za tili čas.

– Neprijatnosti nije bilo, jer sam bio oprezan. Ali, onda sam opljačkan usred Zagreba, jer nisam novac ostavio u sefu nego u sobi. U Gruziji me je lopov zaustavio usred dana, iskreno rečeno uplašio sam se, pretio mi je puškom, ali pošto malo natucam ruski nagodili smo se da mu dam deset dolara. Oprezan sam, ne nosim ništa vredno i ništa mimo ranca. Što stane u njega – to je. Perem stvari usput u perionicama. Ponesem obavezno foto-aparat, vodič i neku knjigu da prekratim vreme i to je sve – objašnjava Hari, svetski putnik.

Hranu ne nosi. Da li je uživao u blagodetima svih svetskih kuhinja?

– A ne, jedem picu, dobro kuvano meso, povrće… Ipak, u Meksiku sam nadrljao. Krenuo sam iz Paname, prošao Kostariku, Nikaragvu, Honduras, bio sam probirljiv, jeo samo provereno i sve je bilo u redu. Kada sam stigao u Meksiko, pomislio sam tu je civilizacija, jeo sam nešto kao giros i desilo se trovanje.

Iskustvo iz Pekinga je nezaboravno.

– Tamo su mi poslužili posebno cenjenu vrelu supu u koju se ubaci živa kornjača, mada je za Kineze vrhunski specijalitet popiti krv kornjače. Jeste malo gadno, ali iz poštovanja prema domaćinima probao sam. Kakav je ukus? Nikakav. U Vijetnamu sam 1996. kao student proveo izvesno vreme stažirajući i tada su mi nudili pseće meso. Odbio sam i nisu se uvredili. U Rusiji je teško odbiti votku, ali sam uspeo da ostanem trezan – seća se Micidis.

Najskuplji je prevoz avionom

Svestan je da će mnogi reći da je ovaj „hobi” skup. On je sve pare koje je imao potrošio na putovanja. Ne nosi firmiranu garderobu, malo izlazi, ne sedi u restoranima.

– Putujem sam, jer ljudi s kojima se družim nisu voljni da idu svuda gde ja naumim. Kao u Sijera Leone, na primer. Oni se, poput većine, drže „normalnih destinacija” poput Tunisa ili Brazila – objašnjava Hari.

Koliko u proseku košta jedno putovanje?

– Zavisi od mesta gde se ide, a, naravno, najskuplji je prevoz avionom. Ali, ako je sve dobro isplanirano i uklopljeno onda u cugu mogu da vidim sedam-osam zemalja. U proseku za neke najdalje destinacije bilo mi je potrebno oko šest-sedam hiljada evra, mada neka putovanja za Aziju i Afriku nisu bila mnogo skupa. Svuda mora da se stigne na vreme, jer bih u protivnom mogao negde danima da ostanem zarobljen do narednog poletanja aviona – ističe Haralampos Micidis posle višegodišnjeg iskustva.

Dobro govori srpski, engleski i grčki su mu maternji jezici, nema problema sa španskim i francuskim jer ih je učio u školi, „natuca” holandski, ruski i sada uči turski i slovenački. Otkud sad holandski, pitamo ga. Svetski putnik je završio studije sociologije u Grčkoj, potom je magistrirao na Oksfordu i onda je završio MBA (master biznis administrejšn) u Holandiji, u Roterdamu.

I sada dok živi na beogradskoj Zvezdari kuje planove o putovanjima. Prvo u Francusku i Italiju, a onda po Americi dva meseca, automobilom.