Sudovi oprečno o bankama

Pravnici kažu da ih to što sudovi u istoj stvari različito presuđuju ne čudi, da se to dešava i da će tako biti sve dok viši sudovi ne zauzmu jedinstven stav. Niži sudovi će nakon toga uskladiti praksu zato što ne žele da im presude padaju na višim instancama. Svakom sudiji se broj ukinutih presuda računa kao minus i neuspeh u radu.

Otkud ova različita praksa sudova i to da se, na primer, Apelacioni sud u konkretnoj presudi poziva samo na Zakon o obligacijama, koji isključuje naknadu za obradu kredita, dok drugi sudovi navode odredbe članova Zakona o bankama i Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga po kojima je naknada za obradu kredita legitiman trošak?

Mirjana Radović, vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu za oblasti trgovinskog, bankarskog i berzanskog prava, kaže da kamata nije jedina naknada koju banke mogu da naplate po osnovu zaključenog ugovora o kreditu, već da one sa klijentom mogu da ugovore i druge naknade. To im, uostalom, omogućava i Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga, prema kome, primera radi, banke imaju pravo da ugovore naknadu za prevremenu otplatu kredita. Ovaj zakon takođe ne zabranjuje ugovaranje naknade za obradu kredita. Međutim, razlog za osporavanje prava bankama da je naplate pre svega proizlazi iz načina na koji je ona ugovorena sa klijentom i iz same prirode ove naknade.

– Obaveza korisnika kredita da plati naknadu za obradu kredita je nepravična ugovorna odredba, jer banka zauzvrat ne pruža nikakvu konkretnu protivčinidbu klijentu. Obradu kredita i proveru boniteta klijenta banka radi prevashodno u sopstvenom interesu i to čini deo opštih troškova poslovanja banke, koje ona želi da prevali na klijenta. Problem je u načinu ugovaranja ove naknade. Ona čini deo gotovog teksta, paketa odredbi, koji se u pravu označavaju kao opšti uslovi poslovanja banke, kojima klijent pristupa kada sa bankom zaključuje ugovor o kreditu kao ugovor po pristupu. Drugim rečima, način na koji je odredba ugovorena omogućava sudovima da odbiju njenu primenu iz razloga nepravičnosti prema korisniku kredita, a po osnovu člana 143, stava 2 Zakona o obligacionim odnosima – kaže profesorka Radović.

Osim toga, kada je o potrošačkom kreditu reč, član 14 Zakona o zaštiti potrošača zabranjuje trgovcu (ovde – banci) da potrošaču naplati bilo kakve dodatne troškove (ovde – troškove obrade kredita), ako ne dobije izričitu saglasnost potrošača za konkretne dodatne troškove, i to pre zaključenja ugovora.

Profesorka dodaje da u individualnim pregovorima banka i klijent mogu da se dogovore da tu naknadu klijent plati i da ona bude deo ugovora. U tom slučaju su mogućnosti suda da kontroliše sadržinu ugovornih odredbi uže nego kod opštih uslova poslovanja. Naša sagovornica podseća da su se identični sudski sporovi vodili u Nemačkoj i da je njihov Vrhovni sud još 2014. godine stao na stanovište da ugovaranje naknade za obradu kredita, kao deo gotovog teksta i paketa odredbi, nije punovažno.

Ako banka može da naplati naknadu za obradu kredita, onda je jasno da će je zadržati, ali u drugoj formi. Ona može da postane deo cene kredita, kamate, a to je upravo ono što su banke želele da izbegnu, iz prostog razloga što će kamata biti veća. Nije svejedno kada neko vidi da je kamata na gotovinski kredit sedam odsto godišnje, koliko sada u proseku iznosi, ili deset odsto, koliko je takođe trenutno efektivna kamata sa svim uračunatim drugim troškovima koje banka naplaćuje.

Narodna banka (NBS) obavezala je banke da i u oglašavanju svojih proizvoda i u ugovorima jasno naznače nominalnu kamatu, prema kojoj se obračunava iznos mesečne rate, i efektivnu sa svim troškovima.