Utorak, 19.10.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
GRADONAČELNIK KOJI JE RADIO I GRADIO: BRANKO PEŠIĆ

Uvek je bio na pravom mestu

Vezan za „Politiku”, gasio veliki požar sa zaposlenima, ali se jednom i naljutio. - Od Topčidera do biskopa „20. oktobar”, kad se desila diverzija, stigao za deset minuta
Легендарни први човек града са сарадницима обилази једно од бројних градилишта 1969. године (Фотодокументација „Политике”)
Бранко Пешић и Милоје Поповић Каваја често су се сретали у клубу Скупштине града Београда, где је Пешић имао свој сто и са друштвом седео

Ima vi­še raz­lo­ga da se pi­še o Bran­ku Pe­ši­ću, ali je­dan od njih je što su se u fe­bru­a­ru na­vr­ši­le 32 go­di­ne od nje­go­ve smr­ti. Umro je pre­ra­no – u 64. go­di­ni. A ne­dav­no se po­ja­vi­la i knji­ga ve­li­kog knji­žev­nog pre­ga­o­ca i pu­bli­ci­ste Mi­lo­ša Jev­ti­ća, ko­ji je ver­no pre­neo svo­je raz­go­vo­re sa le­gen­dar­nim gra­do­na­čel­ni­kom Be­o­gra­da, na­pra­vlje­ne još 1979. go­di­ne, a u mno­go če­mu de­lu­je kao da su na­pra­vlje­ni ovih da­na. Knji­ga je ras­pro­da­ta za krat­ko vre­me, a to go­vo­ri sa­mo za se­be.

I naj­zad, i bez raz­lo­ga i po­vo­da, o Bran­ku tre­ba pi­sa­ti kao o čo­ve­ku ko­ji je osta­vio ve­li­ki pe­čat u raz­vo­ju gra­da na oba­li Sa­ve i Du­na­va, ka­ko bi se i no­ve ge­ne­ra­ci­je upo­zna­le sa de­lom ovog čo­ve­ka i ko­ri­sti­le nje­go­va is­ku­stva za sa­da­šnju iz­grad­nju i raz­voj gra­da. 

Je­dan od po­vo­da je i „Po­li­ti­ka”. Bran­ko je bio njen ver­ni či­ta­lac i ona mu je bi­la pr­vo ju­tar­nje šti­vo.

Ali i vi­še od to­ga. 

Mno­ge epi­zo­de i aneg­do­te iz nje­go­vog de­ve­to­go­di­šnjeg man­da­ta gra­do­na­čel­ni­ka ve­za­ne su za „Po­li­ti­ku”, pa se tre­ba pri­se­ti­ti bar ne­kih od njih. Mno­ge su na­šle me­sto u li­stu za vre­me nje­go­vog upra­vlja­nja glav­nim gra­dom, ali su ne­ke i ma­nje po­zna­te. Upra­vo ovaj tekst su be­le­ške sve­do­ka vre­me­na u ko­me je ži­veo i ra­dio Bran­ko Pe­šić i ko­ji je bio nje­gov lič­ni po­zna­nik.

U po­pla­vlje­noj Sa­va­ma­li i po­ža­ru u „Po­li­ti­ci”

Bi­lo bi su­vi­šno pi­sa­ti šta je sve za glav­ni grad ura­dio Bran­ko. O to­me je mno­go pi­sa­no i ka­da bi ne­ko sku­pio sa­mo ono što je arhi­vi­ra­no na stra­ni­ca­ma „Po­li­ti­ke”, bi­la bi to de­be­la knji­ga. Za nje­ga po­sao gra­do­na­čel­ni­ka ni­je bio rad­no vre­me, ni­ti je bio ve­zan za dan i noć. Ži­veo je i snio za grad ko­ji mu je bio po­ve­ren da se o nje­mu bri­ne i da ga raz­vi­ja. Ne sa­mo za­to što mu je to bi­lo u opi­su po­sla, već što je sr­cem i du­šom ose­ćao po­tre­bu, kao ro­đe­ni Ze­mu­nac i Be­o­gra­đa­nin, da ga uči­ni mo­der­nim i na­pred­nim i uvr­sti u evrop­ske me­tro­po­le.

Ka­da je sep­tem­bra 1970. go­di­ne, na pu­tu za Nor­ve­šku, do­ži­veo sr­ča­ni udar, od­mah se vra­tio u Be­o­grad. Na aero­dro­mu i u bol­ni­ci, ume­sto da pi­ta za sta­nje svog sr­ca, on je pi­tao sa­rad­ni­ke da li za „Ga­ze­lu”, ko­ja se ta­da gra­di­la, ima do­volj­no arma­tu­re, što je bio pr­o­blem ko­ji je osta­vio ka­da se upu­tio u zva­nič­nu po­se­tu gra­do­na­čel­ni­ku Osla. 

A ka­da se de­si­la di­ver­zi­ja u bi­o­sko­pu „20 ok­to­bar”, u ju­lu 1968, on je, ne če­ka­ju­ći slu­žbe­ni auto­mo­bil, na­šao na­či­na da se za de­set mi­nu­ta, po sa­zna­nju o ovoj tra­ge­di­ji, iz Top­či­de­ra, gde je bio na do­ga­đa­ju, sju­ri u Bal­kan­sku uli­cu i da pre­u­zme bri­gu o ra­nje­ni­ma. No­vi­ne ima­ju sli­ke i be­le­ške o Bran­ku u ak­ci­ji pri­li­kom van­red­nih do­ga­đa­nja, pa i onu ka­ko u ode­lu ga­zi u vo­di do ko­le­na u po­pla­vlje­noj Sa­va­ma­li. 

Da se vra­ti­mo na „Po­li­ti­ku” ko­joj se tih go­di­na de­sio ve­li­ki po­žar. Go­re­la je do­ku­men­ta­ci­ja ne­pro­ce­nji­ve vred­no­sti, i pre­ti­la je va­tra da ona bu­de uni­šte­na. Me­đu pr­vi­ma tog ju­tra sti­že Bran­ko iz Ze­mu­na i pri­klju­ču­je se za­po­sle­ni­ma ko­ji su se tu za­te­kli – no­vi­na­ri­ma i slu­žbe­ni­ci­ma, u ga­še­nju po­ža­ra. Bio sam ta­da no­vi­nar na unu­tra­šnjoj ru­bri­ci „Po­li­ti­ke”, i svi mi, ko­ji smo bi­li oba­ve­šte­ni o do­ga­đa­ju, od­mah smo do­šli da po­mog­ne­mo i pri­klju­či­li se u već for­mi­ra­ni red onih ko­ji su po­ma­ga­li va­tro­ga­sci­ma, ali i spa­sa­va­li dra­go­ce­ne har­ti­je od va­tre. Bran­ko je već bio u lan­cu pri­ma­ju­ći i do­da­ju­ći sve­žnje­ve uko­ri­če­nih no­vi­na. To je uno­si­lo, zar tre­ba u to sum­nja­ti, na­du i op­ti­mi­zam da će se sti­hi­ja za­u­sta­vi­ti, pa se uz ve­li­ke na­po­re u to­me i us­pe­lo.

Me­ne si na­šao, a dru­ge pre­sko­čio

Ali, Bran­ko se jed­nom i ma­lo na­lju­tio na „Po­li­ti­ku”, a kri­vac je upra­vo pi­sac ovog član­ka. Ko­ri­ste­ći pe­ri­od li­be­ral­nog od­no­sa i iz­ve­sne po­li­tič­ke opu­šte­no­sti, ob­ja­vio sam 19. mar­ta 1968. ne­ve­li­ki čla­nak „Bli­ce­vi za pred­sed­ni­ke”. Kri­ti­ko­vao sam po­ja­vu da se na pred­sed­nič­ku funk­ci­ju gle­da kao na ne­ki iz­vor sve­mo­ći, pri če­mu se za­po­sta­vlja ulo­ga fo­ru­ma, dru­gih orga­na i gra­đa­na. Iz­no­se­ći ne­ke pri­me­re fe­ti­ši­za­ci­je funk­ci­je pred­sed­ni­ka, „za­ka­čio” sam po­i­me­ni­ce i Bran­ka. „Svi pr­o­ble­mi glav­nog gra­da, hi­lja­de i mi­li­o­ni pr­o­ble­ma, kao da ho­će da se ve­žu za ime gra­do­na­čel­ni­ka Bran­ka Pe­ši­ća. Kao da je ključ re­še­nja za sve u nje­go­vim ru­ka­ma. On ima ča­rob­ni šta­pić i od nje­go­ve do­bre vo­lje i ras­po­lo­že­nja za­vi­si da li će uli­ce bi­ti či­ste, sneg oči­šćen, pi­ja­ca do­bro snab­de­ve­na.” Po­me­nuo sam i još ne­ke lič­no­sti iz ta­da­šnjeg po­li­tič­kog am­bi­jen­ta, ne­što ni­žeg ni­voa, ali, raz­u­me se, ni­je mi pa­da­lo ni na pa­met da po­mi­njem pred­sed­ni­ka ze­mlje, jer je to ipak bi­la ta­bu te­ma i ja sam to po­što­vao. (Taj ta­bu će, do­du­še, bi­ti pre­kr­šen kr­oz ne­ko­li­ko me­se­ci u po­zna­tim jun­skim do­ga­đa­ji­ma, ali to je već dru­ga pri­ča.)

Već su­tra­dan, po ob­ja­vlji­va­nju ovog tek­sta, ja­vio mi se Mi­lan Goj­kov, šef ka­bi­ne­ta pred­sed­ni­ka Skup­šti­ne gra­da, funk­ci­ja ko­ja je slo­vi­la u tim vre­me­ni­ma kao gra­do­na­čel­nič­ka. Re­kao je da se Bran­ko lju­ti na me­ne i na „Po­li­ti­ku” što smo baš nje­ga po ime­nu apo­stro­fi­ra­li, a bi­lo je i dru­gih ko­ji su mo­gli, mo­žda i vi­še, da bu­du na­ve­de­ni. Goj­kov, ko­ji je ka­sni­je bio i glav­ni ured­nik Ra­dio „Po­li­ti­ke”, a bi­lo je u nje­go­vom od­no­su do­sta du­še­bri­žni­štva, oči­gled­no je naj­vi­še i „pot­pa­lio” Bran­ka zbog ovog tek­sta.

Sa Bran­kom sam bio u so­lid­nim od­no­si­ma, ali ne i su­vi­še bli­skim, ka­kve su ima­li ne­ki dru­gi no­vi­na­ri i grad­ski funk­ci­o­ne­ri. Imao je on krug svo­jih lič­nih pri­ja­te­lja i sa­rad­ni­ka, sa ko­ji­ma se ta­ko­re­ći sva­ko­dnev­no vi­đao, po­ne­kad i na kar­ta­ma u klu­bu Skup­šti­ne gra­da, u lo­vu i dru­gim pri­li­ka­ma. Ni­sam se kon­sul­to­vao sa bi­lo kim u re­dak­ci­ji. Ured­nik unu­tra­šnje je bio Fra­ne Bar­bi­je­ri, ko­ji je mo­je tek­sto­ve, kao i još ne­kih no­vi­na­ra, sa­mo ovlaš gle­dao i od­mah da­vao na pre­lom. Imao je po­ve­re­nja. Po­red to­ga bio je i slo­bo­do­u­man i od onih vr­hun­skih no­vi­na­ra ko­ji su se za­la­ga­li za slo­bo­dan pri­stup te­ma­ma. 

„Ga­ze­lu” sa­da svi vo­le, a on­da su gun­đa­li

Po­što sam u to vre­me, po­red pr­o­fe­si­o­nal­nog ra­da u „Po­li­ti­ci”, bio i pred­sed­nik OKUD „Ivo Lo­la Ri­bar”, to sam imao u vi­du da bi loš od­nos sa gra­do­na­čel­ni­kom mo­gao da se od­ra­zi i na na­še ama­ter­sko dru­štvo, ko­je je če­sto bi­lo po­zi­va­no da uče­stvu­je u grad­skim ma­ni­fe­sta­ci­ja­ma. Ubr­zo, ne­ko­li­ko da­na po­sle ob­ja­vlji­va­nja tek­sta, na­šao sam se u klu­bu Skup­šti­ne gra­da, gde je Bran­ko imao svoj sto i sa dru­štvom se­deo. I sam sam če­sto do­la­zio u klub, ko­ji je bio me­sto do­bre ku­hi­nje i pri­jat­ne at­mos­fe­re, gde si mo­gao da sret­neš mno­ge sa ko­ji­ma si te­ško imao pri­li­ku da se vi­diš u rad­nim ča­so­vi­ma. Pri­šao sam Bran­ku i sto­je­ći, dok me je on gle­dao onim stre­la­stim oči­ma, re­kao da sam čuo da se na­lju­tio zbog mog član­ka i da že­lim da mu ob­ja­snim da je smi­sao tek­sta bio da uka­ze na jed­nu po­ja­vu, a ne na po­je­din­ce, a po­go­to­vu ne na nje­ga. 

„Ma­ni ti tu svo­ju pri­ču i fi­lo­zo­fi­ju, ti si me­ne do­bro oši­nuo, is­pa­doh kao ne­ki ma­li dik­ta­tor. A pre­sko­čio si ne­ke ko­ji za­slu­žu­ju vi­še od me­ne da im se po­me­ne ime u tom smi­slu.” Pr­o­go­vo­ri­li smo još ne­ko­li­ko re­či, sa njim su bi­li ne­ki nje­go­vi sa­rad­ni­ci ko­ji su i sa mnom bi­li do­bro, ma­lo smo u tih par re­či okre­nu­li stva­ri na ša­lu, pa se sve do­bro za­vr­ši­lo. Do­bio sam ne­ku vr­stu opro­sta i epi­zo­da je br­zo za­bo­ra­vlje­na.

Vred­no je po­me­nu­ti da je Bran­ko imao do­sta pr­o­ble­ma pri­li­kom grad­nje „Ga­ze­le”, jer su ne­ki gra­đa­ni, a i me­di­ji, ši­ri­li gla­si­ne da se uza­lud ba­ca­ju ve­li­ke pa­re za šest tra­ka, a te pa­re su mo­gle da bu­du upo­tre­blje­ne za mno­go ko­ri­sni­je svr­he. Go­vo­ri­li su da ne­ma­mo do­volj­no ni auto­mo­bi­la za ta­ko skup most, pe­tlje i dru­ge slič­ne po­du­hva­te. Po­na­vlja­la se, da­kle, sta­ra pri­ča o na­šim lju­di­ma i nji­ho­vom od­no­su pre­ma ve­li­kim i no­vim pr­o­jek­ti­ma. Kralj Mi­lan je imao u 19. ve­ku slič­nih pr­o­ble­ma ka­da se gra­di­la pr­va že­le­znič­ka pru­ga od Be­o­gra­da do Ni­ša. Mno­gi gra­đa­ni su se bu­ni­li i ka­da je pra­vljen „Sa­va cen­tar”, a slič­no se po­na­vlja i sa „Be­o­gra­dom na vo­di” jer, po nji­ma, to je skup pr­o­je­kat, za­kla­nja vi­dik No­vog Be­o­gra­da i Du­na­va i mo­že po­to­nu­ti u Sa­vu. Bran­ko je us­peo da se usvo­ji „leks spe­ci­ja­lis” za grad­nju mo­sta, ka­ko bi an­ga­žo­vao i fe­de­ral­na sred­stva. Slič­no je bi­lo i sa Mo­star­skom pe­tljom i još ne­kim objek­ti­ma. 

Iako je bio pr­vo­bo­rac, pre­šao i Su­tje­sku, ra­dio i ži­veo u spe­ci­fič­nom si­ste­mu, ko­ji je do­ži­vlja­vao mno­ge tran­sfor­ma­ci­je i osci­la­ci­je zbog po­li­tič­kih pri­li­ka – Bran­ko se ni­ka­da ni­je po­na­šao kao funk­ci­o­ner ko­ji je iz­nad gra­đa­na, pa ga je za­to i po­go­dio po­me­nu­ti čla­nak u „Po­li­ti­ci”.

Bran­ko ni­je pio, pa ni­je mno­go po­la­gao ni na ka­fan­ske me­ni­je, što se ni­je mo­glo re­ći za ne­ke do­sta is­tak­nu­te funk­ci­o­ne­re, ko­je su svr­sta­va­li po­dru­glji­vo u „jag­nje­će bri­ga­de”. Kru­ži pri­ča da je, kao prav­do­lju­bac od mla­dih da­na, u jed­noj ka­fa­ni sko­čio da bra­ni ne­ke lju­de od na­pa­sni­ka, pa je do­šlo do ne­pri­jat­nih si­tu­a­ci­ja. A bio je pred­sed­nik op­šti­ne Ze­mun. Bio je, da­kle, pot­pu­ni an­ti­al­ko­ho­li­čar, ali je vo­leo da slu­ša u ka­fa­na­ma grad­ske ro­man­se i pe­sme. Lju­di su pred njim pu­ni­li i pra­zni­li ča­še sa ra­ki­jom, vi­nom i pi­vom, a on je pio obič­nu ili ki­se­lu vo­du. Pri to­me, pra­te­ći „kom­pa­njo­ne” kao da im je ra­van, pa oni ko­ji ni­su zna­li mi­sli­li su da je on nji­hov „mo­kri” brat.

Bran­ka je bo­le­la sva­ka ne­prav­da pre­ma lju­di­ma, pa je umeo da se an­ga­žu­je da je spre­či. Ni­je mu bi­lo pra­vo i ka­da su u grad po­čet­kom osam­de­se­tih, na čel­ne funk­ci­je u gra­du, do­šli lju­di ko­ji ni­su bi­li Be­o­gra­đa­ni. Ali ne za­to što to ni­su bi­li, već što su na­sto­ja­li da po­ti­snu i u dru­gi plan sta­ve one ko­ji su tu ro­đe­ni i ra­sli i da­li gra­du mno­go sa svo­je stra­ne. Ka­da se otva­rao onaj spo­me­nik, ko­ji li­či na mo­ču­gu, is­pred Igu­ma­no­ve pa­la­te, po­sle ma­le ce­re­mo­ni­je ot­kri­va­nja, po­šao sam sa Bran­kom pre­ma Sla­vi­ji, ta­da­šnjom Uli­com mar­ša­la Ti­ta. Bran­ko, kao i mno­gi, ni­je bio odu­še­vljen spo­me­ni­kom, ko­me su od­mah na­de­nu­li po­dru­glji­vo ime, ali ni od­no­som ne­kih no­vih čel­ni­ka pre­ma po­je­di­nim in­sti­tu­ci­ja­ma u gra­du i lju­di­ma ko­ji su bi­li nje­go­vi sa­rad­ni­ci. Za­me­rio je i no­voj upra­vi gra­da što je za­tvo­ri­la nje­gov omi­lje­ni klub u Skup­šti­ni gra­da u ve­čer­njim sa­ti­ma. 

„Ka­žu da su to uči­ni­li jer se tu oku­plja­ju mo­ji lju­di i ogo­va­ra­ju sa­da­šnju grad­sku vlast, ali će im se ta­kvi po­te­zi obi­ti o gla­vu”, ka­zao mi je.

Ako si opet sta­vio onu pti­ču­ri­nu...

Pr­vi po­sao Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća bio je u grad­skoj upra­vi, ne­gde u okvi­ru ka­bi­ne­ta Bran­ka Pe­ši­ća, ali mu tu ne­što ni­je bi­lo po vo­lji, pa je oti­šao. Zna­mo nje­gov put.

Me­đu oni­ma ko­ji su uvek bi­li uz Bran­ka, po­red pred­sed­ni­ka Iz­vr­šnog sa­ve­ta Mi­ljen­ka Zre­le­ca, pot­pred­sed­ni­ka Skup­šti­ne Bran­ka Ra­di­vo­je­vi­ća, Be­o­gra­đa­ni­na ne­mir­nog du­ha Dra­gi­še Đu­ri­ća, sa­vet­ni­ka Vo­je Cr­njan­skog i dru­gih, tu je uvek bio i Cu­ja – omi­lje­ni šef pr­o­to­ko­la. Jed­nog da­na, on na pr­sti­ma otvo­ri vra­ta Bran­ko­ve kan­ce­la­ri­je i re­če: „Dru­že Bran­ko, vre­me je da po­đe­mo na sve­ča­no otva­ra­nje...” Bran­ko je či­tao ne­ke ma­te­ri­ja­le, po­di­že gla­vu da po­tvr­di da je spre­man i sa­mo što Cu­ja, pr­o­mo­liv­ši nos, hte­de da za­tvo­ri ta­pa­ci­ra­na vra­ta, Bran­ko ga pre­ki­de.

„Cu­jo, sta­vi­ću te u top ako si mi u go­vor opet po­me­nuo onu pti­ču­ri­nu! (Ra­di­lo se o to­me da su grad­ski či­nov­ni­ci ima­li ste­re­o­ti­pe go­vo­ra za sva­ku pri­li­ku i sa­mo bi ih iz­vla­či­li iz fi­o­ka i ma­lo pre­pra­vlja­li i pri­la­go­đa­va­li, a je­dan je Be­o­grad, kr­oz svo­ju isto­ri­ju, to­li­ko pu­ta bio bom­bar­do­van i ru­šen, ali se on­da po­di­zao iz pe­pe­la kao Fe­niks pti­ca. To je bi­la ta „pti­ču­ri­na”.) 

Cu­ja mu od­go­vo­ri: „Dru­že Bran­ko, ni­sam. Sve je u re­du!”, pa br­zo otr­ča u pri­ze­mlje da be­lim mar­ke­rom iz­bri­še deo u ko­me se nad Be­o­gra­dom ko zna ko­li­ko pu­ta nad­neo pe­peo iz ko­ga se grad di­zao u ži­vot kao Fe­niks pti­ca. 

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

ВлаДо
Прича о Бранку Пешићу појавњује се истовремено по завршеним изборима у Београду.Повезују се две приче из сасвим различитих времена и концепата који су неспојиви.Сетимо се само колико је пара бачено на ове последње изборе и како су у оно време бирани градоначелници без бацања пара.Поносимо се нашим вишепартијским системом и свакогодишњим изборима иако знамо колико се пара за то даје и шта би се за те паре могло урадити.Ево на пример за ове последње могла се изградити једна станица метроа.На страну то што сваке године ти избори постају све мање избори.Све мањи проценат излази на гласање.О будућности све више одлучују докони пензионери а омладине нема нигде.На крају ћемо схватити,ако не буде касно,да је најјефтинији био и остао једнопартијски систем.Пошаљите политичке делегације у Кину да се лично уверите.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.