ponedeljak, 17.05.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
subota, 10.03.2018. u 21:30 Borka Golubović-Trebješanin

Pesnici su izolovana bića

Na momente mi se učini da je lirika mrtva. A onda se oglase nekom pesničkom zbirkom autori koji se ne odriču lirskog izraza, kaže Veselin Mišnić dobitnik nagrade „Milan Rakić”
Веселин Мишнић (Фото М. Панић)

Danas vidimo da se u medijima veća pažnja poklanja nekim poluprivatnim i privatnim nagradama koje nose čudna imena. Njima se pridaje značaj, a nagrade poput Rakićeve ili Popine, Drainčeve i Desankine, Isidorine, pa i Vukove, ostaju na margini. Meni lično nagrada „Milan Rakić” puno znači jer nosi ime pesnika koga sam uz Njegoša najviše poštovao, kaže Veselin Mišnić, pesnik, romansijer, pripovedač, aforističar koji je nedavno dobio pesničku nagradu „Milan Rakić” koju dodeljuje UKS.

Veselin Mišnić piše pesme, romane, pripovetke, aforizme. Zbirka „Pustinjske pesme” za koju je dobio nagradu „Milan Rakić” podeljena je u četiri celine.

O motivu svog lirskog iskaza Mišnić kaže:

– Metafora pustinje je uzeta kao osnovni motiv pevanja u većem delu ove knjige. Pustinja ima svoje zakone, ali i u njoj ima života, ma koliko nama izgledalo da nema. Ipak, najgore su one pustinje koje čovek oko sebe i u sebi pravi. A svedoci smo da ih pravi svakodnevno. Ponajviše niču duhovne pustinje. One su, nažalost, teško iskorenjive. Život koji živimo liči na fatamorganu, tu i tamo poneka oaza se ukaže, ali ni oaze više nisu spasonosne. Ljubav u pustinji nije neostvariva. Pesme u ovoj knjizi govore i o takvim ljubavima. Treba verovati da je ljubav svuda moćna, pa i u pustinji, ma kakva ta pustinja bila.

Danas moderno pesništvo, tvrdi naš sagovornik, ide drugačijim putevima, ali ako pogledamo posleratno pesništvo, u tom traganju za novim i modernijim pesničkim iskazom, lirski subjekt pevanja nikada nije bio sasvim sklonjen iz opsega pesničkog interesovanja. Tako je i Rakićeva poetika udarila temelje modernom pesništvu, a što se ono kasnije razgranalo i krenulo drugim putevima, nekako je očekivano i dobro za sveukupno pesničko stvaralaštvo.

Mišnić, iza koga je 35 objavljenih knjiga različitih žanrova, decenijama unazad istrajava u svom umetničkom izrazu. Koji pesnički treptaji su tema njegovog stiha? Šta se promenilo u pesništvu od vremena kada je napisao prvu pesmu do danas?

– Verujem samo pesmama i pesnicima koji kroz poetiku iskazuju ono što je duboko preživljeno. Ne znači mi ništa poetski konstruktivizam, besmisleno nizanje pojmova i reči, još manje konceptualni pristup poetskom iskazu. Andrić kaže: „Ne postoji prošlo, već večito novo koje se oblikuje iz elemenata prošlog.” Moja poetska traganja su lov na trenutke koji su dostojni trajanja i pamćenja. I u ovoj knjizi koju sam pisao petnaest godina, povremeno se vraćam rimi kao čisto zanatskom izazovu, mada mi je primaran slobodan stih, jer je u njemu poetska iskazivost potpunija. Rima je igra koja zahteva dublje promišljanje, traženje jezičkog i misaonog podudaranja, a to nikada nije jednostavno i lako. Ona je u neku ruku osnov pesništva, zanatska odrednica koja je mnogim savremenim pesnicima jednostavno promakla. Koliko je to dobro za pesništvo i za te pesnike, ne znam – kaže naš sagovornik.

U pesništvu se, dodaje on, mnogo toga promenilo. Emocija je pomerena u stranu i za moderno pesništvo nema primarnu ulogu. To je ne tako davno bilo nezamislivo. Vreme prosuđuje i ono što je naizgled ultramoderno, ali i ono što je toj modernosti prethodilo.

– Možda sam u ranim pesmama, poput Despotova recimo, više bio blizak konkretizmu, kasnije sam se oslobađao od nadolazećih pesničkih izazova, recimo: neoavangarda mi je bila bliska, ali i daleka – objašnjava pesnik. – Zadovoljan sam, jer sam imao i danas imam one koji vole moju poeziju. Kad god bih zapeo i nedoumica preuzela primat, vraćao bih se emocijama i tamo nalazio spas za dušu. Nisam se priklanjao nikakvim pesničkim uzorima. Sledio sam nekakav vlastiti pesnički put.

Da li je lirika danas mrtva, odnosno prevaziđeni koncept? Kakva je sudbina pesnika danas? Ima li danas pesme u čoveku?

– Na momente mi se učini da je lirika mrtva. A onda se oglase nekom pesničkom zbirkom pesnici koji se ne odriču lirskog izraza. Liričara ima srećom dovoljno da budu u neku ruku na braniku poetike koja se temelji na emotivnosti. Danas se sve tako brzo menja pa i poezija. Šta će sutrašnjica konkretno doneti poeziji, teško je reći. Nadajmo se da poezija nikada neće doći do svog kraja. Ako bi se to dogodilo, mislim da bi to bio i kraj čoveka kakvog danas poznajemo. Poezija je oduvek bila filter, kako za dušu, tako i za telo. Njena uloga je nezamenjiva i višestrana. Poezija je čuvala i očuvala naše nacionalno biće, govorim o epskoj poeziji, i to se nikada ne sme zaboraviti. Svedoci smo da danas poezija nema tako značajnu ulogu. I u školama se zanemaruje značaj poezije. Pesnici su izolovana bića. Često neshvaćeni i na margini svekolikog života. Pitate me: ima li pesme u čoveku? Verujem da ima, samo se na različite načine manifestuje. Pesma nije pevanje, ona je bliža onom iskonskom primarnom kriku koji opominje da se ne zaboravimo i ne zanesemo u neznanju i da se u životu, a time i u poeziji ne odričemo lepe i čiste emocije – odgovara umetnik.

Komеntari2
79234
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Bela Tukadruz
Прву реченицу Г-ђе Борке Голубовић-Требјешанин можемо прихватити као, на жалост, сасвим тачну и идикативну. Све остало је - на жалост - ствар дубоке личне новинарске предрасуде. Зар се, и такве књижевне награде, као што су Попина, Десанкина, Исидорина, па и Вукова, не намештају? Зар и оне нису већ дуже време,као и многе друге ствари, наслеђене из периода СФРЈ, понекад, доведене до апсурда? Поштено би било да један новинар, кад већ осумњичи неке награде да су "полуприватне" и "приватне" наведе и неко од назива тих књижевна награда? Даље да не идемо.
Puba
Čemu služe nagrade? Da podstaknu kolebljive da pišu, da obodre početnike, da održe književnost iznad ambisa? Ko ima poriv da piše on će i pisati. Nagrade su tu da nas zavade. U UKS kao da postoji esnaf koji se samo time bavi. Žao mi je što je Francuska 7. nekoliko interesnih ljudi a glas joj se u ovim opskurnim vremenima nigde ne čuje.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja