Četvrtak, 02.12.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
FENOMENI

Živimo li Trumanov šou

U vreme kada su nastajali rijaliti formati ideja je bila da stvarnost postane nešto što dobija nove vrednosti zahvaljujući medijima. Reč je o tržišnim vrednostima. To je manipulativan način menjanja stvarnosti, pri čemu, manipulacija leži u prividu da – nema manipulacije, kaže Vlatko Ilić
Влатко Илић (Фото Небојша Марјановић)

Nedavno je javnost Srbije uznemirila priča studenta medicine Miloša Jevđevića o teškim uslovima života što ga, ipak, ne sprečava da uspešno završava studije. Danima su se u medijima pojavljivali novi detalji po kojima mladić ne živi toliko teško, javili su se dobrotvori koji su ga godinama izdržavali, autor emisije je izdao saopštenje, ponovo se oglasio Jevđevića ... I dok su jedni, istina,malobrojni, podržavali ovog momka, drugi su ga oštro napadali... Šta god da je iza ovih priča, istina je – život je sve više počeo da liči na film Pitera Vira „Trumanov šou”.

Sećate li se briljantnog ostvarenja iz 1998. u kojem Džim Keri glumi čoveka nesvesnog da živi u rijaliti emisiji koju širom sveta gleda oko milijardu ljudi. Na sreću, Truman postaje sumnjičav i kreće u otkrivanje istine o sopstvenom životu. Kraj filma daje nadu da čovečanstvo neće početi kolektivni život u rijaliti programima. Kakva nam je stvarnost, da li počinjemo da živimo „Trumanov šou” pitali smo kulturologa Maju Vukadinović i Vlatka Ilića, teoretičara medija i umetnosti.

– U odnosu na ono što se desilo u 20. veku kada je ovaj film sniman, otišli smo još dalje. Počeo je da se gubi svaki odnos prema stvarnosti. U vreme kada su nastajali ti rijaliti formati o kojima govori Virov film, ideja je bila da stvarnost postane nešto što dobija nove vrednosti zahvaljujući medijima. Reč je o tržišnim vrednostima. To je manipulativan način menjanja stvarnosti pri čemu, treba naglasiti, manipulacija leži u prividu da – nema manipulacije. I na tome se zasnivaju svi ti rijaliti formati. Sada imamo ogromnu industriju, i montažere i kamermane, scenariste, režisere... to sve menja – kategoričan je Vlatko Ilić docent na Fakultetu dramskih umetnosti.

Podsećajući kako je nekada tradicionalna uloga medija, i onih za masovnu komunikaciju i novih, pod koje spada internet, bila pre svega da informišu, on objašnjava da su oni na taj način kreirali javno mnjenje.

– Sada ti medijski sadržaji u sve većoj meri izazivaju različite senzacije. Zato možemo da govorimo o tako velikoj gledanosti rijaliti formata. Mi iracionalno reagujemo na te sadržaje koji su intenzivniji od života. Oni su kao nadražaji i zbog toga i govorimo o senzacionalizmu. Ali kratko nam drže pažnju, par sekundi, i zato tražimo novi nadražaj. To je danas kao neka nova vrsta opijuma –smatra Ilić napominjući da je još opasnija od manipulacije činjenica da i mi sami putem interneta i društvenih mreža proizvodimo takav sadržaj.

– Prestajemo da budemo samo puki potrošači već postajemo i proizvođači – kaže Vlatko Ilić.

Na pitanje kako on vidi medijsku priču u kojoj je  student medicine prilično loše prošao, i da li je problem u njemu ili u TV urednicima, naš sagovornik smatra da je ova priča, pre svega, proizvod televizije.

– Mediji su iskoristili jednu životnu priču da od toga naprave vest i sada već prestaje da bude bitno da li je ona istinita ili ne. A ona primarna ideja, u ovom slučaju pomoći, prekinuta je i ostala je sablast koja ima sopstveni život. Ovaj dečko, ili neko drugi ko je u u sličnoj situaciji došao pod pasku medija, zapravo je žrtva. I postaje potrošna roba. A oni koji imaju daleko tragičniju sudbinu budu zaboravljeni – ocenjuje Vlatko Ilić.

Maja Vukadinović (Foto iz lične arhive)

Na pitanje šta raditi, kategorično smatra da je neophodno negovati kritički odnos.

– Neki to pokušavaju da sprovedu pod formom medijskog opismenjavanja koje nije samo tehnološko već podrazumeva negovanje kritičkog odnosa prema stvarnosti. I to je  jedino što možemo da uradimo. Stvarnost je, što se medija tiče, takva kakva je, ali to ne znači da je a priori treba i prihvatiti – zaključuje Vlatko Ilić.

Maja Vukadinović, docent na Fakultetu savremenih umetnosti, podseća da televizija kao i drugi mediji na gledaoce i čitaoce mogu da utiču i u pozitivnom i u negativnom smeru.

– Sa aspekta pojedinca pozitivno je kada vam TV pomaže da ostvarite neke ciljeve – da dobijete određene informacije, da steknete znanje koje vam je bitno. Negativan je kada koristi gledaoca za ostvarivanje svojih ciljeva koji nisu u skladu sa gledaočevim što se najdirektnije primećuje u oglašavanju. Oglašivači vas navode na dodatni trošak koji može da ima negativne posledice po vas. Televizija utiče na stvaranje i uobličavanje naših mišljenja, uverenja i vrednosti. Dugoročno utiče i na formiranje stavova – objašnjava Maja Vukadinović uz napomenu da uticaj televizije kao i drugih medija može biti očigledan i postepen. To je složen proces jer smo – neposredno i posredno – izloženi uticaju medijskih poruka – na svesnom i nesvesnom nivou.

Danas se medijski prostor dobija relativno lako. Zato je provera informacija ključna, pogotovo kada je reč o osetljivim temama (Maja Vukadinović)

– Televizija ima uticaj sa drugim činiocima. Neće čovek samo gledajući TV serije u kojima ima puno nasilja učiniti loše delo. Moraju i drugi faktori da tome doprinesu. I vrlo je bitno da mi taj uticaj medija možemo da kontrolišemo. TV utiče na naše viđenje društvene stvarnosti selektivnim prikazom konkretne realnosti kao i drugi mediji – napominje naša sagovornica.

Osvrćući se na priču studenta medicine i njegovih nedaća, stvarnih ili izmišljenih, Vukadinović konstatuje kako su tokom proteklih decenija „nikli” brojni TV programi u kojima poznate ličnosti ali i „obični ljudi” iznose svoje životne priče i upoznaju javnost sa svojim sudbinama.

– Opra Vinfri je  na tome izgradila više nego uspešnu karijeru. Takvi sadržaji su uvek dvosekli mač. Mogu da izazovu saosećanje kod publike, da konkretnu osobu predstave kao žrtvu ali i kao heroja koji je svoju tešku sudbinu pretvorio u uspeh. Sindrom Pepeljuge. Takvi narativi su vrlo česti i u popularnoj kulturi. Tu je vrlo važan način na koji će TV autor takvim temama pristupiti jer su jako osetljivi. Ali treba biti vešt da, s jedne strane, autor ne sklizne u patetiku, a sa druge da publici što objektivnije ispriča priču. Iz ugla onoga ko priča tu svoju tužnu priču, taj neko može i da iskoristi TV za svoje neke ciljeve, kakvi god bili. Pozitivni ili negativni. Može sebe da promoviše da ostvari karijeru koja mu nije ni bila u izgledu. A može da dođe do ovakvih situacija gde javnost preispituje iskrenost nečijih motiva – objašnjava Maja Vukadinović i kaže kako je u ovakvim slučajevima neophodno da mediji imaju osobu koja će temeljno i detaljno proveriti sagovornika pre nego što mu ustupe medijski prostor.

– Danas se on dobija relativno lako. Neko ko ume da manipuliše medijima ume taj prostor da iskoristi u svoju korist. Naravno, ukoliko mu to mediji dozvole. Zato je provera tih informacija ključna. Pogotovo kada je reč o osetljivim temama – kaže naša sagovornica napominjući da mediji danas zbog potrebe za većim tiražom i većom gledanošću namerno temama pristupaju senzacionalistički. Ili od takozvanih toplih ljudski priča prave medijske senzacije.

– Nije ovde reč samo o televiziji. Danas živimo u umreženom dobu. Oni koji su gledali tu emisiju sa studentom medicine istovremeno su je preko društvenih mreža komentarisali i tako se stvara javno mnjenje. I to je dobro jer upravo brojnim komentarima građana može da se stvori novi pogled na celu priču i pokrenu pitanja koja nisu postavljena u emisiji. To ranije nismo imali – kaže Vukadinović.

Na pitanje s početka teksta živimo li Trumanov šou kategorično odgovara:

– Da. Već uveliko. Nije to od juče. Svi smo mi u nekoj vrsti Trumanovog šoua. Da li posredstvom televizije ili sve češće interneta. Nema više privatnosti. Ukinuli su je svi mediji, ne samo televizija.

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Milos
Bravo Vlatko!

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.