petak, 25.06.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
ZANIMLjIVA SRBIJA

Železničari simbol Lajkovca

U predratnoj Jugoslaviji ovdašnja stanica je imala 41 kolosek, lokomotive su kroz nju prolazile na svakih deset minuta, a danas su peroni pusti
(Фото М. Стефановић)

 Pričati o Lajkovcu, a ne pomenuti prugu, koloseke, lokomotive i železničare je neoprostiv greh. U stvari, to je nemoguće, jer je ova kolubarska varoš i nastala zahvaljujući železničarima. Pruga Zabrežje–Lajkovac–Valjevo proradila je 14. septembra 1908. godine, a već tada su mnogi snalažljivi i pronicljivi trgovci počeli da kupuju zemlju u blizini železničke stanice, da grade kuće i šta bi drugo nego – kafane.

Lajkovac i njegova pruga dospeli su u legendu zahvaljujući čuvenoj pesmi „Ide Mile lajkovačkom prugom” koju su 1981. snimili na ploču braća Tomislav i Andrija Bajić.

Ko je Mile iz čuvene pesme

– Dugo se polemisalo ko je Mile iz te čuvene pesme. Bilo je svakojakih nagađanja i pretpostavki, da bi se na kraju došlo do zaključka da je Mile zapravo svaki Kolubarac, Tamnavac, Šumadinac, tako nazvan iz milošte – pojašnjava Milutin Ranković, direktor Turističke organizacije Lajkovca. – Pesma je u principu ženska i upućena je svom Milu – milom, dragom. To srećemo i u drugim izvornim pesmama: „Mile, Mile, šubara te kvari“, „Ide Mile putićem i peva“...

O toj čuvenoj pesmi i danas se piše i priča, zbijaju se šale, strancima obično nije jasno „zašto Mile ide prugom, pa još i sa jednim drugom“, a Lajkovac nastavlja da traje i da se razvija. Danas je to mesto sa oko 5.000 stanovnika, na sat vremena od Beograda. Autobusom, naravno. Vozova ima, ali ni približno kao nekad. Zato ćete stare Lajkovčane rastužiti i obradovati čim zapodenete priču o vremenu kad je ovde sve vrvelo od vozova i putnika. Vole oni da se o tome pripoveda, a ipak su tužni što je sve to samo prošlost i što je železnička stanica sada više pusta nego što u nju pristižu vozovi.

A, nekad? Zlatno doba, kažu vremešni Lajkovčani. U predratnoj Jugoslaviji ovdašnja stanica je imala 41 kolosek, a lokomotive su kroz nju prolazile na svakih deset minuta. S prugom je u ovo mesto stiglo i 26 nacija. Dok nisu ukinuti pruga uskog koloseka i popularni voz „ćira”, dakle negde do 1969. godine, ovde je radilo oko 1.500 železničara. Bio je to pravi mravinjak od putnika, železničara, vozova... Pištale su i tutnjale lokomotive, prevozila se svakojaka roba, pristizali ljudi iz mnogih delova tada velike zemlje, pa i van njenih granica. Ako ste hteli u Višegrad, Sarajevo, Dubrovnik u Lajkovcu ste morali da presedate.

Pileća čorba za ministra saobraćaja

Tamo gde su putnici, pruga, stanica, tamo su i kafane. Tvrdi se da ih je krajem tridesetih godina ovde radilo 11. U kafanu poznatiju kao železnička restoracija, koja i danas radi, na pileću čorbu je dolazio Mehmed Spaha, ministar saobraćaja Kraljevine Jugoslavije i tadašnji ban Drinske banovine.

Zore je u toj istoj kafani dočekivao i legendarni Mika Petrović Alas, kao i mnogobrojni putnici, jer su se tu ukrštala četiri kraka pruge uskog koloseka: za Aranđelovac, Mladenovac, Beograd i Sarajevo.

Vozovi su nekad stizali na vreme, a nekad kasnili, ali je u staničnoj restoraciji uvek bilo jela i pića u izobilju, i to po povoljnim cenama. Nudilo se vruće jagnjeće i praseće pečenje, gulaš, paprikaš, čorba i svakojake sezonske salate. Pre jela se pila rakija „desetka“ sa 25 stepeni alkohola. Bilo je tu i stranih pića koje su železničari, samo njima znanim putevima, dopremali u „svoju“ kafanu. Od domaćih vina najviše su se tražili crno i ružica, dok je belo služilo za špricere sa soda vodom.

I danas se, naravno u kafani, prepričava kako su pripadnici Udbe „prevaspitavali“ mašinovođe da vozovi ne kasne. Elem, udbaš bi čekao voz i kad bi video da kasni, peo se u staničnu kancelariju. Čim bi voz stigao, mašinovođu su odmah sprovodili do njega. Ovaj bi ga dočekivao okrenut leđima. Muk je trajao desetak minuta, a onda bi usledio šamar mašinovođi i neizbežno pitanje: „A, sad pričaj... zašto voz kasni? Je l’ to sabotaža?“ Kažu da su posle toga vozovi stizali u minut.

Lajkovac je lepa varošica kojoj je Valjevo nadohvat ruke, makar što su mnogi, zbog posla, studiranja, trgovine usmereni ka Beogradu. Plodna je ovde zemlja, živi se od poljoprivrede i stočarstva. Kolubara ume da bude nezgodna, ume da poplavi, kao 2014. godine. Slična poplava upamćena je i jula 1926. kada je seljacima odneta sva letina, a pod vodom se našla i pruga. Ponosni su ovdašnji meštani na manastir Bogovađu i na spomen-crkvu Sv. Đorđe u selu Ćelije.

– Pruga uskog koloseka, kojom je vagone vukao stari voz „ćira“, stara okretnica za lokomotive, ložionica, vodotoranj, poznatiji kao Buzometar, simboli su po kojima je Lajkovac prepoznatljiv više od jednog veka – napominje Ranković.

Ponosni na Kolubarsku bitku

Lep je ovaj deo kolubarskog podneblja, vredni su, ali i hrabri njegovi stanovnici. Na glasu su po junacima i po bitkama, od kojih je Kolubarska bitka najpoznatija. Poznat je kraj i po vodenicama, ostacima rimskih naseobina, po tragovima srednjovekovne Srbije, Prvog srpskog ustanka, Prvog i Drugog svetskog rata. U Jabučju, Skobalju, Nepričavi i Bogovađi vidljivi su tragovi rimskog carstva. Teritorija opštine je prava riznica arheoloških lokaliteta, od kojih je najpoznatiji Anine u selu Ćelije, na oko kilometar od ušća reke Ljig u Kolubaru.

O „ćiri”, pruzi, dosetkama, o onome što se događalo u kafanama između dva voza često su svedočili stari Lajkovčani. Neka od tih kazivanja zabeležena su u publikaciji „Vreme kad je Mile išao lajkovačkom prugom”. I, zašto je išao baš prugom, pitamo našeg domaćina Milutina Rankovića?

– Pruga uzanog koloseka bila je idealna za meštane, jer se u to vreme oskudevalo u suvim putevima i mostovima – odgovara on. – Voz je išao sporo i nadaleko se čuo, tako da je naš Mile mogao blagovremeno da se skloni. Znao je da, za razliku od puteva, ovde ne može da upadne u neki jendek ili da od pešačenja bude prašnjav i kaljav.

Pesma je ostala, legenda i nagađanja traju, vozovi još tutnje, stanična restoracija, odnosno kafana, radi, a Lajkovčani grabe dalje, nastojeći da im život bude lagodniji, a budućnost izvesnija.

Ponosni na književnika

Najpoznatiji Lajkovčanin svakako je književnik Radovan – Beli Marković. Autor je mnogobrojnih kratkih priča, novela, pripovedaka i romana. U varošici ga svi oslovljavaju sa književnik. Njegove pripovetke uvrštene su u antologije štampane na srpskom, engleskom, ukrajinskom i makedonskom jeziku. Dobitnik je mnogobrojnih priznanja. Živi u ovoj varošici i neumorno stvara.

Komеntari0
a9ca9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.