Za­do­volj­stvo da­ro­vi­ma sop­stve­ne kre­a­ci­je

Ako je iko do­ka­zao da se sno­vi u pot­pu­no­sti mo­gu ostva­ri­ti on­da je to Be­o­gra­đan­ka Sve­tla­na Ce­ca Jo­va­no­vić, uda­to – Se­min. Ova ne­ka­da­šnja stu­dent­ki­nja glu­me, vr­hun­ska ju­go­slo­ven­ska, pa on­da i svet­ski po­zna­ta ma­ne­ken­ka, ko­ja je sre­di­nom osam­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka po­sta­la mu­za Iv Sen Lo­ra­na i za­štit­no li­ce mod­nih ku­ća Di­or, Ša­nel i Kel­vin Klajn, ži­ve­ći du­go na re­la­ci­ji Pa­riz-Nju­jork svo­je autor­ske sno­ve o po­zo­ri­štu i fil­mu pre­tvo­ri­la je i u stvar­nost i u de­lo. 

 Na te­ku­ćem 65. Mar­tov­skom fe­sti­va­lu, u nje­nom od­su­stvu, od šest ko­li­ko ih je do sa­da sni­mi­la kao sce­na­ri­sta, re­di­telj i pro­du­cent (nje­na nju­jor­ška pro­du­cent­ska ku­ća „610 Film”) pred­sta­vlje­na su nje­na dva do­ku­men­tar­na fil­ma: krat­ko­me­tra­žni „Strast” (Burn) i du­go­me­tra­žni „Adam Fus, kroz pri­ro­du i pej­za­že” (Adam Fuss, A Lan­dsca­pe of  Ima­gi­na­tion). I ova dva, kao i svi dru­gi, po­sve­će­ni su umet­ni­ci­ma, nji­ho­vom kre­a­tiv­nom pro­ce­su i unu­tra­šnjim pre­vi­ra­nji­ma, kao i sve­mu ono­me što se de­ša­va iz­van sce­ne: sve­tla re­flek­to­ra ili ce­re­mo­ni­ja do­de­la na­gra­da.

 Za ova­kvo film­sko opre­de­le­nje Sve­tla­na Se­min se od­lu­či­la iz vi­še raz­lo­ga. U raz­go­vo­ru za „Po­li­ti­ku”, vo­đe­nom elek­tron­skim pu­tem na re­la­ci­ji Nju­jork-Be­o­grad, kao osnov­no na­vo­di sle­de­će: 

– Moj ži­vot je okru­žen umet­ni­ci­ma i umet­no­šću, a ja sa­mo že­lim da se na iskren na­čin i bez pre­u­ve­li­ča­va­nja s ko­ji­ma se po­ne­kad bes­po­treb­no ma­ni­pu­li­še jav­no­šću, skre­ne pa­žnja na to po­ča­sno za­ni­ma­nje. Ni­ka­ko kroz pri­zmu lič­ne su­je­te ili mi­to­lo­gi­ju, već kroz eg­zi­sten­ci­jal­nu in­spi­ra­ci­ju.

Sa svim umet­ni­ci­ma o ko­ji­ma je do sa­da sni­mi­la fil­mo­ve, Sve­tla­na ka­že da je od sa­mog po­čet­ka ima­la „pot­pu­no otvo­ren ka­nal za tran­smi­to­va­nje pro­ce­sa stva­ra­la­štva” i da joj je uvek bi­la na­me­ra da po­ku­ša da „raz­re­ši enig­mu ka­ko umet­nik pro­la­zi kroz po­zi­tiv­na i ne­ga­tiv­na is­ku­stva, a da sa­ču­va sop­stve­ni in­te­gri­tet i bu­de za­do­vo­ljan da­ro­vi­ma sop­stve­ne kre­a­ci­je”.

I upra­vo je to u fo­ku­su Sve­tla­ni­ne pa­žnje u oba fil­ma vi­đe­na na Mar­tov­skom fe­sti­va­lu. U fil­mu „Strast” sni­ma­nom dve go­di­ne na re­la­ci­ji Be­o­grad-Ber­lin-Bru­klin,  u ko­jem se pre­pli­ću stvar­nost, sno­vi i eks­cen­trič­na kre­a­tiv­nost svet­ski po­zna­tog „dreg kvin” iz­vo­đa­ča Bra­ja­na Kli­ja. Austra­li­jan­ca ro­dom, što je sla­vu ste­kao u klup­skim sce­na­ma Ber­li­na kao Olim­pi­ja Bu­ka­kis, mu­ška­rac ko­ji se obla­či u žen­sku ode­ću i ta­ko za­ba­vlja pu­bli­ku svo­jim sten­dap ko­me­di­ja­ma i dra­ma­ma, ali i svo­jom po­e­zi­jom, rit­mič­kim ple­som i po­kre­ti­ma.

I u fil­mu „Adam Fus, kroz pri­ro­du i pej­za­že” u in­tim­nom por­tre­tu slav­nog umet­nič­kog fo­to­gra­fa bri­tan­skog po­re­kla ko­ji u u Nju­jor­ku stva­ra od 1986. go­di­ne. Za­ni­mljiv je na­čin na ko­ji je Sve­tla­na Se­min u oba fil­ma us­pe­la da na­či­ni ot­klon od da­na­šnjeg sve­ta u ko­jem se sve po­sma­tra kroz za­vr­šen pro­je­kat, nov­ča­ne na­gra­de i sla­vu i da ume­sto to­ga uro­ni u in­tim­ni svet lju­di što tvo­re umet­nost.

 Taj su­ži­vot sa umet­ni­ci­ma i du­bo­ko raz­u­me­va­nje nji­ho­vih kre­a­tiv­nih po­kre­ta­ča i sa­mog pro­ce­sa stva­ra­nja Sve­tla­ni ni­je stran. S jed­ne stra­ne ona se pre­se­lje­njem iz Pa­ri­za u Nju­jork i si­la­skom sa mod­nih pi­sta po­pe­la pr­vo na po­zo­ri­šne bro­dvej­ske da­ske (kra­jem osam­de­se­tih igra­la je i u uspe­šnoj pred­sta­vi „Ah, Du­brov­nik” Džo­na­ta­na Bol­ta), a za­tim se po­sve­ti­la pro­duk­ci­ji po­zo­ri­šnih pred­sta­va po­tom i eks­pe­ri­men­tal­nog i do­ku­men­tar­nog fil­ma. S dru­ge stra­ne, ona je u Nju­jor­ku po­sta­la i su­pru­ga svet­ski slav­nog bra­zil­skog va­ja­ra San Kle­ra Se­mi­na (sa ko­jim ima ćer­ku Sa­ru) či­je dži­nov­ske skulp­tu­re od mer­me­ra i gvo­žđa kra­se par­ko­ve i zda­nja od Se­ver­ne i Ju­žne Ame­ri­ke sve do Ki­ne. 

 Upra­vo o San Kle­ru Se­mi­nu Sve­tla­na sa­da sni­ma no­vi film. Za „Po­li­ti­ku” ka­že:

–Kon­cept fil­ma za­sno­van je na pri­ča­ma o grč­koj mi­to­lo­gi­ji i lič­nim is­ku­stvi­ma va­ja­ra San Kle­ra, či­ji su pre­ci por­tu­gal­sko-ita­li­jan­skog po­re­kla i do­se­lje­ni­ci u Bra­zil, kao i ita­li­jan­skog re­di­te­lja An­to­ni­ja Ti­bal­di­ja, či­ja se po­ro­di­ca iz Austra­li­je pre vi­še od sto go­di­na do­se­li­la u Ita­li­ju. San Kler je di­zaj­ni­rao plu­ta­ju­ći brod od mer­me­ra du­ga­čak pet me­ta­ra, a An­to­nio je sni­mao sve de­ta­lje ve­za­ne za ma­te­ri­ja­li­za­ci­ju ide­je o bro­du kao sim­bo­lu mi­gra­ci­je lju­di ši­rom pla­ne­te. Ja sto­jim po stra­ni i sa­mo pra­tim dva umet­ni­ka na de­lu i nji­ho­vu kre­a­ci­ju.

Ne­mir­nog du­ha i sa vo­ljom da svo­je film­ske ju­na­ke pra­ti bez ob­zi­ra na to gde se oni sa svo­jom umet­no­šću tre­nut­no po sve­tu na­la­ze, Sve­tla­na Se­min na­sta­vlja da re­a­li­zu­je svo­je sno­ve i sni­ma fil­mo­ve kao spe­ci­fič­nu i naj­in­tim­ni­ju ko­mu­ni­ka­ci­ju i spoj svih dru­gih me­di­ja. Sreć­na je što su nje­na de­la vi­đe­na u nje­nom vo­lje­nom rod­nom gra­du i za­hval­na što je po­dr­šku i part­ner­stvo u fi­nal­noj re­a­li­za­ci­ji oba fil­ma na­šla u be­o­grad­skoj ku­ći „Si­na­mon” Ivi­ce Vi­de­no­vi­ća. ¶