Knji­go­vo­đa ču­va tradicionalnu srpsku šaru

Tka­ne de­lo­ve na­rod­ne no­šnje na­ša sa­go­vor­ni­ca re­kon­stru­i­še na osno­vu ori­gi­nal­nih uzo­ra­ka. Ovi pred­me­ti su na­me­nje­ni kul­tur­no-umet­nič­kim dru­štvi­ma u ze­mlji i ino­stran­stvu. S mno­gi­ma Ka­ta­ri­na Man­dić je ostva­ri­la sa­rad­nju, a po­seb­no is­ti­če KUD „Stan­ko Pa­u­no­vić” iz Pan­če­va, gde je i sa­ma du­go go­di­na igra­la fol­klor. Kad je reč su­ve­ni­ri­ma, oni su na­me­nje­ni tu­ri­stič­kim or­ga­ni­za­ci­ja­ma, et­no-se­li­ma, et­no-re­sto­ra­ni­ma, a mo­gu da bu­du i po­slov­ni po­klon pred­u­ze­ća.

„Su­ve­ni­ri ima­ju estet­sko obe­lež­je iz­ra­že­no na­rod­nom umet­no­šću. Iz­gle­dom ču­va­ju i pre­zen­tu­ju tra­di­ci­o­nal­nu ša­ru. Opre­mlje­ni su ade­kvat­nom am­ba­la­žom, kao i dvo­je­zič­nom de­kla­ra­ci­jom s opi­som mo­ti­va”, is­ti­če Ka­ta­ri­na Man­dić, ko­joj su stal­ne sa­rad­ni­ce u po­slu ujed­no dve nje­ne naj­bo­lje pri­ja­te­lji­ce – Ja­sna Vu­ji­čić i Je­le­na Bo­jo­vić.

Ka­da je po­či­nja­la ni­je ima­la ni­ka­kvog pred­u­zet­nič­kog du­ha ni­ti is­ku­stva već sa­mo že­lju da po­ku­ša da svo­je kre­a­tiv­ne ve­šti­ne pre­tvo­ri u po­sao. 

„Ruč­no tka­nje mi je bio ho­bi i do­dat­ni iz­vor pri­ho­da ne­ko­li­ko go­di­na pre re­gi­stra­ci­je pred­u­zet­nič­ke de­lat­no­sti. U tom pe­ri­o­du iz­ra­đi­va­la sam ra­zno­vr­sni­ji pro­iz­vod­ni pro­gram – od odev­nih pred­me­ta do kuć­nog tek­sti­la – i tek po­sle ne­ko­li­ko go­di­na sam se opro­ba­la u iz­ra­di tka­nih de­lo­va na­rod­ne no­šnje, ko­ja ob­u­hva­ta sve sta­re i te­ške teh­ni­ke za ko­je je po­treb­no tkač­ko is­ku­stvo”, is­ti­če na­ša sa­go­vor­ni­ca.

Ona po­seb­no is­ti­če va­žnost sub­ven­ci­ja za sve ko­ji se ba­ve tra­di­ci­o­nal­nim za­nat­stvom. Zbog to­ga je va­žno da se pra­te kon­kur­si na lo­kal­nom i dr­žav­nom ni­vou. Upra­vo je Ka­ta­ri­na na taj na­čin is­ko­ri­sti­la mno­ge sub­ven­ci­je – od one ko­jom je grad Pan­če­vo pr­ve go­di­ne po osni­va­nju rad­nje po­mo­gao njen po­du­hvat, do po­kra­jin­skih, za­hva­lju­ju­ći ko­ji­ma je ove go­di­ne, i pret­hod­nih, ku­po­va­la opre­mu, re­pro­ma­te­ri­jal i dva raz­bo­ja. 

Ta­ko­đe, Mi­ni­star­stvo za tu­ri­zam i te­le­ko­mu­ni­ka­ci­je ras­pi­su­je kon­kur­se za po­dr­šku sta­rim za­na­ti­ma, a ku­po­vi­nu opre­me i raz­ne se­mi­na­re omo­gu­ću­ju i po­je­di­ne ne­vla­di­ne or­ga­ni­za­ci­je. Na ru­ku za­na­tli­ja­ma idu i olak­ši­ce pri­li­kom re­gi­stra­ci­je sta­rih za­na­ta.

„Na pri­mer, ni­je po­tre­ban po­slov­ni pro­stor već se de­lat­nost mo­že pri­ja­vi­ti na adre­si sta­no­va­nja. U tom slu­ča­ju sma­nju­ju se tro­ško­vi za­ku­pa po­slov­nog pro­sto­ra, ni­je po­treb­na fi­skal­na ka­sa, a ser­ti­fi­ko­va­ni pro­iz­vo­đa­či oslo­bo­đe­ni su pla­ća­nja eko i ko­mu­nal­ne tak­se”, na­vo­di Ka­ta­ri­na Man­dić.

Mla­di­ma ko­ji bi hte­li da se ba­ve tra­di­ci­o­nal­nim ra­di­no­sti­ma, Ka­ta­ri­na po­ru­ču­je da pro­iz­vod­nja ru­ko­tvo­ri­na ni­je ra­zo­no­da u slo­bod­no vre­me.

„Sva­ko­dnev­nim ra­dom vi­še od de­set sa­ti mo­gu da se po­stig­nu re­zul­ta­ti u pro­iz­vod­nji. Po­red to­ga, pred­u­zet­ni­štvo pod­ra­zu­me­va i ad­mi­ni­stra­tiv­ne po­slo­ve, mar­ke­ting, is­pi­ti­va­nje i te­sti­ra­nje no­vih pro­iz­vo­da, kao i stal­no pro­fe­si­o­nal­no i lič­no usa­vr­ša­va­nje”, ka­že Ka­ta­ri­na Man­dić.

Ipak, za­klju­ču­je ona, ako se spo­je lju­bav pre­ma za­na­tu, do­bar pro­iz­vod za ko­ji mo­že­te da obez­be­di­te pla­sman, mno­go ra­da i str­plje­nje – re­zul­ta­ti do­la­ze si­gur­no.