Te­o­lo­gi­ju stu­di­ra­ju, Nu­ši­ća i Eg­zi­pe­ri­ja igra­ju

Uži­ce – Gru­pa stu­de­na­ta be­o­grad­skog Pra­vo­slav­nog bo­go­slov­skog fa­kul­te­ta od­i­gra­la je ne­dav­no na sce­ni užič­kog Grad­skog kul­tur­nog cen­tra svoj dram­ski ko­mad „Pla­vi de­čak”. Za­ni­mlji­vu pred­sta­vu o ži­vo­tu, de­li­ma i is­ku­še­nji­ma knji­žev­ni­ka An­to­a­na de Sent Eg­zi­pe­ri­ja, auto­ra „Ma­log prin­ca”. Na­stao je „Pla­vi de­čak” po tek­stu i re­ži­ji Ra­do­va­na Tre­ćeg Jo­vi­či­ća, stu­den­ta te­o­lo­gi­je ro­dom iz Uži­ca, po­zo­ri­šnog auto­ra ko­ji je još u sred­njo­škol­skim da­ni­ma sa svo­jim pred­sta­va­ma i eki­pom osvo­jio 12 na­gra­da na ama­ter­skim fe­sti­va­li­ma. 

U ovom ko­ma­du uz Jo­vi­či­ća – ko­ji se na­zvao Ra­do­van Tre­ći jer je u svo­joj fa­mi­li­ji tre­ći s tim ime­nom i pre­zi­me­nom – igra­ju nje­go­ve ko­le­ge stu­den­ti te­o­lo­gi­je iz raz­li­či­tih gra­do­va, oku­plje­ni u Be­o­gra­du: Du­šan Dro­bi­lo­vić iz Bač­ke To­po­le, Ha­dži Alek­san­dar Jo­va­no­vić iz Le­skov­ca, Dra­ga­na Ra­kić iz Ću­pri­je i Ste­fan Ja­njić iz se­la Bo­ži­nje­vac kod Vra­nja, dok mu­zi­ku u pred­sta­vi pot­pi­su­je Da­ni­lo To­mić iz Kla­do­va, stu­dent mu­zič­ke aka­de­mi­je. A „Pla­vi de­čak” ni­je je­di­ni po­zo­ri­šni ko­mad mla­dih ko­ji po­ha­đa­ju Pra­vo­slav­ni bo­go­slov­ski fa­kul­tet. 

– To­kom ove go­di­ne stu­den­ti Pra­vo­slav­nog bo­go­slov­skog fa­kul­te­ta, po­de­lje­ni u tri eki­pe ko­je su me­đu­sob­no sa­ra­đi­va­le, sa­mo­stal­no su na­pra­vi­li tri po­zo­ri­šne pred­sta­ve: jed­nu ko­me­di­ju (Nu­ši­će­vo „Sum­nji­vo li­ce”), jed­nu bi­blio-dra­mu (dra­ma­ti­za­ci­ja pri­če o Avra­mu iz Sta­rog za­ve­ta) i ovaj naš autor­ski pro­je­kat „Pla­vi de­čak” o Eg­zi­pe­ri­ju. Fa­kul­tet­ski pro­fe­so­ri, kao i dru­gi stu­den­ti, po­dr­ža­li su sva tri pro­jek­ta – re­kao nam je Jo­vi­čić. 

On se če­ti­ri go­di­ne ozbilj­no ba­vio Eg­zi­pe­ri­jem da bi ko­mad stvo­rio. Po­čeo je da ga upo­zna­je tek što je stu­pio u sred­nju ško­lu, či­tao po­red „Ma­log prin­ca” i dru­ge knji­ge ovog pi­sca. Pri­vu­kla ga je, ka­že, Eg­zi­pe­ri­je­va fi­lo­zo­fi­ja ži­vo­ta, bez­u­slov­ni op­ti­mi­zam ko­ji ne gu­bi ni u naj­stra­šni­jim ži­vot­nim tre­nu­ci­ma. Na­stao je ta­ko i „Pla­vi de­čak”, u ko­me pi­šče­vu bi­o­gra­fi­ju či­ne nje­go­va de­la, a ne su­vo­par­ni isto­rij­ski po­da­ci. 

– Za cen­tral­ni mo­tiv iza­bra­li smo stra­da­nje, a te­ma je pre­va­zi­la­že­nje stra­da­nja sna­gom du­ha. Pre­pli­ću se rat­ne i ro­man­tič­ne, mor­bid­ne i du­ho­vi­te sce­ne. Glav­nom po­ru­kom, s tri Eg­zi­pe­ri­je­va ci­ta­ta spo­je­na u je­dan, za­vr­ša­va se pred­sta­va: „Čo­vek mo­že da ži­vi sa­mo od ono­ga za šta je spre­man umre­ti. Ono što da­je smi­sao ži­vo­tu, da­će smi­sao i smr­ti. Su­šti­na sve­će ni­je vo­sak ko­ji osta­je, ne­go pla­men ko­jim je do­pri­ne­la sve­tlo­sti”. A ne­do­volj­no se zna da je za po­pu­lar­nost „Ma­log prin­ca” za­slu­žan i je­dan Sr­bin. Eg­zi­pe­ri je to svo­je de­lo na­pi­sao u Ame­ri­ci 1942. go­di­ne, gde je „Ma­log prin­ca” ob­ja­vi­la ne­ka iz­da­vač­ka ku­ća u bed­nom ti­ra­žu ko­ji je br­zo ras­pro­dat. Ta­da je je­dan mlad čo­vek po ime­nu Vi­li­jam Jo­va­no­vić, po­re­klom iz Sr­bi­je, a na do­brom po­lo­ža­ju u iz­da­vač­koj ku­ći „Har­kort”, za­tra­žio od An­to­a­na da ot­ku­pi autor­ska pra­va na taj ro­man ka­ko bi ga ob­ja­vio u bo­ljem ti­ra­žu i po­pu­la­ri­zo­vao. Do kra­ja na­red­ne go­di­ne „Ma­li princ” i „Me­ri Po­pins” bi­le su ube­dlji­vo naj­či­ta­ni­je deč­je knji­ge na sve­tu. Za­to se u na­šem ko­ma­du po­ja­vlju­je i taj Vi­li­jam – pri­ča Ra­do­van Tre­ći.

Jo­vi­či­će­ve ko­le­ge sa stu­di­ja i iz pred­sta­ve po­no­sne su na ovaj za­jed­nič­ki stva­ra­lač­ki čin. Dra­ga­na Ra­kić, ko­ju je na stu­di­je te­o­lo­gi­je, ka­ko ka­že, do­ve­la lju­bav pre­ma na­či­nu ži­vo­ta ko­ji pod­ra­zu­me­va pra­vo­slav­na cr­kva i in­te­re­so­va­nje za aka­dem­sku te­o­lo­gi­ju i njoj srod­ne na­u­ke, ka­že: – Ovu pred­sta­vu vi­dim kao de­lo ko­je pro­mo­vi­še vred­no­sti za ko­je se Eg­zi­pe­ri svo­jim ži­vo­tom i de­lom bo­rio, pri­tom na pri­ma­mljiv na­čin upo­zna­je gle­da­o­ce s li­kom i stva­ra­la­štvom ovog ve­li­kog pi­sca. 

A Du­šan Dro­bi­lo­vić do­da­je: – Za me­ne je glu­ma naj­u­zvi­še­ni­je de­lo, u to sam se uve­rio kroz lik An­to­a­na ko­ji tu­ma­čim u pred­sta­vi „Pla­vi de­čak”. Pri­ča o ži­vo­tu i stva­ra­la­štvu jed­nog od naj­o­mi­lje­ni­jih deč­jih pi­sa­ca An­to­a­na de Sent Eg­zi­pe­ri­ja du­bo­ko me je po­tre­sla i do­ve­la do ra­znih raz­mi­šlja­nja o ži­vo­tu i že­lji za ži­vo­tom. Pri­ča o stra­da­nju me je baš do­ta­kla, ali u isti mah i is­pu­ni­la, ona nas te­ra da iz­no­va bu­de­mo op­ti­mi­sti i ja­ki lju­di kroz ži­vot. Nje­go­vu ve­ru u Bo­ga, upr­kos te­škom ži­vo­tu, pro­na­la­zim i kod se­be. Ni­kad ne­ću za­bo­ra­vi­ti re­či ko­je u pred­sta­vi Ma­li princ go­vo­ri An­to­a­nu: „Ako ni­šta, ima jed­na zve­zda. Znam da ta­mo ov­ca ni­ka­da ne­će po­je­sti ru­žu...”