Od buntovnika do majora

Glumac Nebojša Milovanović (43) ovih dana snima dve serije: završio je prvi deo snimanja četvrte sezone „Vojne akademije”, a očekuje ga novi sitkom „Jutro će promeniti sve”. Serijal o grupi kadeta koji se školuju na Vojnoj akademiji je priča o sazrevanju mladih, serija koja, pre svega, mlade gledaoce uči o prijateljstvu, poštovanju i istrajnosti.

– To su vrednosti koje su bitne u životu. Dovoljno je da samo to usvoje gledaoci pa možemo da kažemo da je serija uspela. „Vojna akademija” meša nekoliko žanrova. To jeste serija o vojsci, ali i tinejdžerski sitkom i porodična serija. Trudimo se da budemo tačni, jer i vojska diktira preciznost, da se ne desi neki propust u kadru. Tako smo postupali još od početka serije čije epizode danas gleda više od dva miliona gledalaca, a pred ekranom su cele porodice. Pred snimanje kadra u stroju, čak i mi stariji glumci, koji igramo oficire, savetujemo mlade glumce, da zakopčaju dugme, da okrenu pušku napred – priča Milovanović.

On ne brine o gledanosti serije, ali je zadovoljan reakcijama publike:

– Nikada nismo niti ćemo podilaziti publici, a vidim po reakcijama ljudi koje srećem da imamo veliku podršku. Čak i kada se „Vojna akademija” ne reprizira na RTS-u ili ne snimamo nove epizode, serija živi u ljudima. To je najznačajnije. Pojavljuju se neki drugi sadržaji, mi glumci igramo nešto sasvim drugo, ali publika se vraća „Vojnoj akademiji”, našim junacima koji su zaživeli u narodu.

Kao prednost ističe scenarističku strukturu serije, koja se poklapa sa pravilima vojske, da stalno stasavaju nove generacije. Vidi se kako glumci stasavaju kao glumci, ali i kao vojnici. Takva vrsta kontinuiteta radi za ekipu serije, smatra Milovanović. Priča nam da reditelj Dejan Zečević pristupa snimanju vrlo ozbiljno i da u svakoj sezoni ima minimum jedan produkcijski iskorak, jer prati trendove, što treba očekivati i u četvrtoj sezoni.

Kroz dosadašnje tri sezone serije, njegov lik Dragan Kašanin je napredovao: od kapetana postao je major.

– Imali smo i trilerski zaplet oko majora Kašanina. Angažovani su drugi vojni kapaciteti, uključene su specijalne jedinice i obrađena je tema borbe protiv terorizma. Reditelju Zečeviću su tada zasijale oči jer su te scene deo njegovog rediteljskog interesovanja i vrsta njegovog autorskog senzibiliteta.

Lepota glumačkog posla

Direktan partner Nebojši Milovanoviću u seriji je Ljubomir Bandović, kolega sa kojim je zajedno studirao na FDU, u klasi profesora Vlade Jevtovića.

– Kada igrate sa kolegom sa klase, to je kao kada plivate ili vozite bicikl iako to niste radili deset godina. Scene u kancelariji ili priča o kumstvu u „Vojnoj akademiji” su nadogradnja onoga što piše u scenariju. Nas dvojica se držimo scenarija, ali gledamo kako možemo da poboljšamo kadar. Prvo, Ljuba i ja razgovaramo, pa predložimo to nešto reditelju i onda ili to snimamo ili odbacimo. Kada nekog dugo i dobro poznajete, rad sa njim je lak. To je lepota našeg posla. Mi jedan drugome možemo da kažemo sve što mislimo, bez ikakvog uvijanja, bez bojazni da će onaj drugi da se uvredi. To je vrlo iskren odnos, bez sujete. Jedan drugog stalno gledamo dok snimamo.

Kapetani Kašanin i Žarač, koje igraju Milovanović i Bandović u „Vojnoj akademiji”, nadopunjuju se.

– Jedan je krupniji i glasniji, drugi niži i tiši. Bandovićev Žarač je temperamentan, brzo plane, a moj Kašanin uvek smiruje situaciju. Moj predlog je bio da i moj junak, kao i Bandovićev, nosi brkove – priča nam glumac koji je igrao i u serijama „Lift”, „Pozorište u kući”, „Folk”, „Andrija i Anđelka”…

Još jednog vojnog kapetana, Perkića, igrao je u seriji „Čizmaši”, realizovanoj prema romanu Dragoslava Mihailovića za koji je 1983. dobio „Ninovu” nagradu.

– „Čizmaše” je publika prihvatila i zavolela, a slično će biti i sa „Korenima”, po delu Dobrice Ćosića, koje je režirao Ivan Živković, serijom koja se sada montira. Obe te priče nas se tiču, ta literatura je utkana u nama, ima polazište u našoj tradiciji i u srpskoj porodici. To su biseri naše književne baštine. Mi nemamo mnogo takvih dela. Ukoliko takvu književnu građu prenosite na ekran, to mora da se radi ozbiljno, sa velikom odgovornošću – ocenjuje Milovanović.

On u „Korenima” igra sreskog kapetana, junaka značajnog za pripremu Timočke bune. Uglavnom je imao scene sa Igorom Đorđevićem (igra Đorđa Katića) i Žarkom Lauševićem, koji je odigrao Aćima Katića, čoveka tradicionalnog kova i radikala koji zbog sukoba sa sinom podiže meštane na dizanje bune.

U seriji „Jutro će promeniti sve”, koja se snima, igraće profesora psihologije. On je slika mlađih, uspešnih ljudi danas, koji pred sobom, u karijeri, imaju nešto što se kosi sa ispravnim vrednostima.

– Ta serija će biti o ljudima na pragu formiranja porodice. Oni su obrazovani, završili su fakultete, a jedan od njih se iz inostranstva vratio u Srbiju. Do sada se u našim filmovima i serijama uglavnom govorilo o mladim koji odlaze iz zemlje. Postoje mnogi koji su vrlo uspešni u inostranstvu, ali su se vratili. U „Jutru” se prikazuje priča upravo o takvom jednom čoveku, koji je imao velike mogućnosti u inostranstvu, ali se vratio u Srbiju.

Pera pisar je biser za glumca

Tu seriju realizuje sa autorskom ekipom sa kojom je radio na seriji „Sumnjiva lica”, u kojoj je imao sreću da oživi Peru pisara.

– Pera pisar je biser za glumca. Igrao sam se koliko sam umeo. U tom modernom sitkomu, pristupio sam onome što je Nušić napisao u ono vreme, što je uočio o našem mentalitetu, a što je preživelo. Reč je o prisustvu uz vlast, uz sitnu korist, koja je sama sebi svrha. Takvih ljudi ima mnogo i danas. To su stubići koji odražavaju vlast, koji uđu u sve to jer je to deo njihovog bića. Pera pisar želi da bude uz vlast, da on bude prvi koji javlja lepu vest i da on nešto odlučuje u okviru svog malog sveta. Da li je to moralno, ne zanima ga.

Na pitanje kakve bi uloge želeo da igra, Nebojša parafrazira reči pozorišnog reditelja Dejana Mijača o granici od 40 godina kod glumaca, posle koje su formirani i spremni za velike uloge.

– Iako imam dosta značajnih uloga, smatram da još nisam odigrao veliku ulogu. Čuvao sam se toga da me ukalupe kao glumca jer imam veliki dijapazon koji mogu da igram.

A karijeru je započeo kako mladi glumac može samo da sanja. Pre dve decenije debitovao je na velikom platnu komičnom ulogom u „Lajanju na zvezde” (i danas se često citiraju njegove replike iz filma Zdravka Šotre) i dramskom rolom buntovnika u „Buretu baruta”.

– To su značajni filmovi koji se i danas gledaju. Uloge u tim filmovima su ostale upamćene, one su moja su lična karta, svaka u svom žanru, i obeležile su me. Mnogi ljudi me i sada prepoznaju po tim ulogama. „Bure baruta” je u bioskopima videlo između 300.000 i 400.000 gledalaca, film je dobio nagradu u Veneciji, imao je vrlo uspešan festivalski život. „Lajanje na zvezde” je videlo više od pola miliona gledalaca u bioskopima, a na TV su, kroz česte reprize do danas, neverovatne brojke gledanosti. Ti filmovi su radili za nas mlade glumce koji smo se tada pojavili. Na dubljem emotivnom planu i u svesti gledalaca, uloga iz „Lajanja na zvezde” budi lepa osećanja. Uloga Jovana Slobenovića je imala svežinu koju sam ja samo tada, sa 24 godine, mogao da odigram. Šotra me je odabrao jer me je video kako igram u pozorištu i dobio sam priliku da ravnopravno igram uz Aleksandra Berčeka, Velimira Batu Živojinovića i Nikolu Simića – priča glumac koji je igrao i u filmovima „Belo odelo”, „Kordon”, „Optimisti”, „Đavolja varoš”, „Medeni mesec”, „Plavi voz”.

Zahvalan je što ljudi u našoj zemlji vole glumce:

– Mi imamo kult glumca. Ljudi čeznu za tim da imaju neke svoje idole, one za koje se vežu zbog njihove posebnosti. Čeznu za onim neprolaznim što prepoznaju u glumcima. Tako glumci postaju, u neku ruku, besmrtni. Žive u sećanju ljudi. Zato ljudi reaguju tako kada nas neko napusti, kao Nebojša Glogovac, jer su se za njega vezali pa reaguju kao da im je neko blizak preminuo.