Indijsko prestrojavanje

Okružena sve većim brojem članica bloka na koji se geografski naslanja ali je razna politička pitanja drže na distanci od njega, jedna zemlja u razvoju održava neutralnost pomoću prostorno udaljene velike sile. Potreba za bržim privrednim napretkom, u prvom redu, pobudila je ovu zemlju da razmišlja o zbližavanju sa susednim blokom, odnosno s njenim bogatim čelnikom, s kojim je i rat vodila. Prvi korak ka povezivanju s bivšim otvorenim neprijateljem možda je načinjen na upravo završenom samitu koji je za budućnost Azije i celog sveta važniji od susreta zbog kojeg je pao u senku, onog između predsednika Severne i Južne Koreje.

Jer, ovde nije reč o Srbiji i njenoj poziciji „ostrva” usred članica imućne EU i vojno dominantnog NATO-a predvođenog Amerikom, u odnosu na koje balansira dobrim odnosima s Rusijom. Posredi je Indija, koju „opkoljava” sve više saveznika njenog suseda i protivnika, Kine, s kojom se nije u stanju takmičiti ni vojno ni ekonomski, pa otud ni u „kupovini” prijatelja u okruženju. Amerika, daleki prijatelj koji je Indiji dugo čuvao leđa dok se ona formalno i dalje deklarisala kao nesvrstana, mada ponajviše spram Pekinga, postala je pod Donaldom Trampom toliko nepouzdana, nepromišljena i strateški protivrečna da je Nju Delhiju nemoguće računati na njenu sposobnost da bude brana jačanju Kine.

Stoga je indijski premijer Narendra Modi odlučio da se sastane s kineskim predsednikom Si Đinpingom i opipa teren za detant zemalja koje ne predstavljaju samo trećinu stanovništva Zemlje nego i petinu globalne privrede i, po svim parametrima, budućnost ekonomski najperspektivnijeg regiona ove planete. Ako bi otoplio odnose Indije i Kine, ovaj samit istinski može preoblikovati svet.

Ograda na dvorištu: Možda poslednju šansu da strah pojedinih azijskih zemalja od Kine umiri na ekonomskom planu SAD su propustile kada su bez njih prošlog meseca pacifičke države potpisale sporazum o zoni slobodne trgovine, inicijativu Baraka Obame kojoj njegov naslednik nije hteo da se priključi. Iza svih lepih reči o zaštiti poštene konkurencije i ekoloških standarda, taj je sporazum bio osmišljen i kao način da se pravila trgovine i investicija u kineskom „dvorištu” napišu bez nje, lišavajući Peking mogućnosti da diktira igru golom snagom svoje privrede.

Tramp je propustio priliku da postavi kontrateg velelepnom kineskom projektu „Pojas i put” koji bi trebalo da infrastrukturno poveže Aziju unutar nje same, pa zatim i da je čvršće i efikasnije spoji s Afrikom i Evropom. Finansijske blagodeti po Kinu od tog plana gotovo da su za Indiju i strašnije od toga što se za korišćenje jedne teritorije na koju ona polaže pravo Peking dogovarao s Pakistanom, koji taj komad zemlje takođe smatra svojim.

Već sada, pre nego što ih „Pojas i put” tešnje uveže pod kinesko okrilje, sve azijske države više trguju s Kinom nego sa SAD, poneke čak i u razmeri koja je dvostruko veća. Jedino u čemu Amerika i dalje dominira jeste prodaja oružja, ali ni vojna zaštita koju je dosad nudila više nije bezrezervna.

Plati pa da pucam: I u to je Tramp uspeo da unese nesigurnost kada je u kampanji za izbore, potom u raznim navratima, prigovarao Japanu i Južnoj Koreji da bi trebalo da plate punu nadoknadu za zaštitu koju uživaju od američke armije. Govoreći slično i o Evropi, Tramp je pokazao da mu ni održavanje tampon-zona ka ključnim američkim rivalima, Rusiji i Kini, nije prioritet koliko je to novac.

Kina, pak, već decenijama, prema podacima koje je prošlog meseca objavio „Njujork tajms”, izvozi 60 odsto oružja koje proizvede u Pakistan, Bangladeš i Mjanmar, susede Indije s kojima ona ima napete istorije ili velike probleme i dan-danas. U vreme smene Indiji naklonjenih vlasti na Maldivima, još jedne susedne države koja je strateški važna za Nju Delhi, kineski vojni brodovi su prošli tim vodama u kojima prethodno nisu bili godinama. Lane su kineski vojnici za potrebe radova na „Pojasu i putu” ušli u Doklam, deo graničnog pojasa oko kojeg se decenijama, još od rata 1962, spore Indija i Kina. Indijski vojnici su se rasporedili sučelice, odmeravanje je trajalo 72 dana, ali ništa nisu mogli da učine, kao ni zemlje koje negoduju zbog kineske flote u spornim oblastima Južnog i Istočnog kineskog mora.

I vojnom silom, kao i ekonomskom snagom, Indija je u poređenju s Kinom zaostala od vremena kada je, s krajem Hladnog rata, počelo veliko svetsko prestrojavanje. Osim u SAD, ni u rivalitet Moskve s Pekingom više ne može polagati nade jer je i Rusija osetila da joj je korisnije da priguši škrgutanje zubima kojim je isprva odgovorila na uspon Kine.

Turski bumerang: Nakon Turske, ovako možda iz ruku Zapada klizi još jedna azijska država za koju se verovalo da može postati uzor demokratije u svom nestabilnom regionu. Mada, pitanje je koliko današnja Amerika i Evropa zaista imaju motiva da pritiskaju Indiju zbog sumnji da u njoj rastu nacionalizam i islamofobija. Kina svakako nema običaj da zahteva promene političke i javne kulture zemalja s kojima posluje. U bivšem Trećem svetu, koji ekonomski, mada se s ključnim igračima još ne može meriti, sve više staje na svoje noge pa je i otporniji na pritiske, i to joj može biti adut.