Ponedeljak, 26.09.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: GORDANA ĐERIĆ, antropolog

Novom sistemu intelektualac ne treba

Bezinteresna angažovanost srazmerno je retka pojava. Društveni angažman najčešće je koristoljubiv, trgovački
(Фото лична архива)

Ima li in­te­lek­tu­a­lac pra­vo da se­di u svo­joj „ku­li od slo­no­va­če” ili mu je oba­ve­za da se an­ga­žu­je i da de­la? Ti­me se, iz­me­đu osta­log, u svo­joj no­voj knji­zi „Su­vi­šne re­či: o in­te­lek­tu­al­ci­ma i zna­nju”, u iz­da­nju Knji­žar­ni­ce „Zlat­no ru­no”, ba­vi Gor­da­na Đe­rić, vi­ša na­uč­na sa­rad­ni­ca u In­sti­tu­tu za evrop­ske stu­di­je u Be­o­gra­du. 

Na­kon stu­di­ja fi­lo­lo­gi­je, Gor­da­na Đe­rić ma­gi­stri­ra­la je i dok­to­ri­ra­la na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu, na gru­pi za et­no­lo­gi­ju i an­tro­po­lo­gi­ju. Autor­ka je knji­ga „Smi­sao žr­tve u tra­di­ci­o­nal­noj kul­tu­ri Sr­ba”, „Pr(a)vo li­ce mno­ži­ne”, „In­ti­ma jav­no­sti”, „Pam­će­nje i no­stal­gi­ja”, „Pro­šlost u sa­da­šnjo­sti”.  

Na­vo­di­te u knji­zi da pri­zi­va­nje intelek­tualaca u ovom ve­ku na­li­ku­je oče­ki­va­nju od ča­sov­ni­ka da kre­ne una­zad da me­ri vre­me. Za­što je sa­vre­me­ni in­te­lek­tu­a­lac u kri­zi? 

Du­go je reč in­te­lek­tu­a­lac kli­še za sum­njiv sa­dr­žaj ili za ne­po­sto­ja­nje bi­lo ka­kvog sa­dr­ža­ja. Po­en­ta je u to­me da je in­te­lek­tu­a­lac iz­ra­zi­to ret­ka po­ja­va, a da se ovom reč­ju, po iner­ci­ji i ne­se­lek­tiv­no, ime­nu­ju pi­sci, pro­fe­so­ri, struč­nja­ci u od­re­đe­nim di­sci­pli­na­ma i an­ga­žo­va­na, for­mal­no obra­zo­va­na po­slu­ga raz­li­či­tih si­ste­ma ko­ja sa in­te­lek­tu­al­cem, u do­slov­nom smi­slu re­či, ne­ma ni­šta za­jed­nič­ko. Reč je o ne­spo­ra­zu­mu na ni­vou ime­no­va­nja, zlo­u­po­tre­bi i po­ni­že­nju poj­ma in­te­lek­tu­a­lac, pa su i na­še pred­sta­ve o in­te­lek­tu­al­cu nu­žno iz­ne­ve­re­ne. Za­to se či­ni da po­sto­ji „kri­za”, u ko­ju ne ve­ru­jem, kao što ne ve­ru­jem ni u „zlat­no do­ba” in­te­lek­tu­al­ca. 

Zo­la je u 19. ve­ku pr­vi pro­go­vo­rio o jav­nom an­ga­žma­nu in­te­lek­tu­al­ca, a Ži­li­jen Ben­da 1927. u ese­ju „Iz­da­ja in­te­lek­tu­a­la­ca” opi­sao sa­vre­me­ni­ke ko­ji se od­ri­ču ide­je hu­ma­ni­zma za­rad ko­ri­sti. Ka­ko se me­nja­la ide­ja o ulo­zi in­te­lek­tu­al­ca?

Svo­jim pi­smom Zo­la bra­ni ljud­skost, prav­du i isti­nu, iz­ra­ža­va­ju­ći po­riv sta­ri­ji i du­blji od bi­lo ko­je ide­o­lo­gi­je. U nje­go­vom an­ga­žma­nu ne­ma lič­ne ko­ri­sti. Otu­da ro­man­ti­zo­va­na pred­sta­va o in­te­lek­tu­al­cu kao „sa­ve­sti čo­ve­čan­stva” i ra­ši­re­na za­blu­da da je an­ga­žo­va­nost uslov in­te­lek­tu­al­ca. Neo­dr­ži­va je ta pred­sta­va, bu­du­ći da je bez­in­te­re­sna an­ga­žo­va­nost sra­zmer­no ret­ka po­ja­va, kao i in­te­lek­tu­a­lac u do­slov­nom smi­slu re­či. Dru­štve­ni an­ga­žman naj­če­šće je ko­ri­sto­lju­biv, tr­go­vač­ki: pre­ma Ben­di, ide­o­lo­ški an­ga­žma­ni, bi­li na stra­ni po­zi­ci­je ili opo­zi­ci­je, kao i oni sla­vo­lju­bi­vi, su­prot­ni su vo­ka­ci­ji in­te­lek­tu­al­ca, pro­tiv­re­če joj, jer je uzi­ma­nje uče­šća u igri mo­ći ko­ja tra­je kon­for­mi­stič­ko a ne in­te­lek­tu­al­no sta­no­vi­šte. Ču­va­ju­ći ide­ju o univerzalnom in­te­lek­tu­al­cu, či­je re­či ne gu­be na te­ži­ni s pro­to­kom vre­me­na, in­te­lek­tu­al­cu ne­za­in­te­re­so­va­nom za par­ti­ku­lar­ni in­te­res, za sa­vre­me­nost ili jav­no mnje­nje, Ben­da sta­je u od­bra­nu du­hov­nih vred­no­sti ko­je sma­tra ne­pro­men­lji­vim, a to zna­či da bra­ni i sa­mu mo­guć­nost da se po­ja­vi ne­ki no­vi Zo­la. 

Fu­ko pi­še: „Upo­znao sam lju­de ko­ji pi­šu ro­ma­ne ili one ko­ji le­če bo­le­sne. Upo­znao sam one ko­ji pod­u­ča­va­ju, lju­de ko­ji sli­ka­ju... Ali, in­te­lek­tu­al­ca ni­kad.” Oda­kle ovaj pe­si­mi­zam?

Fu­ko re­a­gu­je na neo­d­go­vor­nu i ne­pri­me­re­nu upo­tre­bu re­či in­te­lek­tu­a­lac, na­sto­je­ći re­al­no da sa­gle­da od­no­se mo­ći i me­ha­ni­zme vla­da­nja, što je ne­mo­gu­će bez pre­ci­znog iz­ra­ža­va­nja. U osno­vi nje­go­ve iz­ja­ve o ne­po­sto­ja­nju in­te­lek­tu­al­ca je­ste zah­tev za zna­čenj­skom pre­ci­zno­šću. Ob­ja­šnja­va­ju­ći ra­di­kal­nu pro­me­nu vred­no­sti u eri na­kon ak­ti­vi­ra­nja atom­ske bom­be, uvi­đa da je in­te­lek­tu­a­lac ne­po­želj­na po­ja­va, iako je ta reč i da­lje uobi­ča­je­na za za­ni­ma­nja ko­ja na­vo­di. U teh­nič­koj eri, sa no­vim ti­pom „ra­ci­o­nal­no­sti”, sna­ge du­ha pod­re­đe­ne su sna­zi oruž­ja, pa smer čo­ve­čan­stva od ta­da od­re­đu­ju ano­nim­ni atom­ski fi­zi­ča­ri, bi­o­lo­zi, pro­gra­me­ri, a ne Pe­snik Več­no­sti i Pi­sac Isti­ne, što je dru­go ime za in­te­lek­tu­al­ca. No­vom si­ste­mu in­te­lek­tu­a­lac ne tre­ba, po svom du­hov­nom ute­me­lje­nju ne­u­klo­piv je u apa­rat teh­nič­kog na­pre­do­va­nja, i mo­že sa­mo da sme­ta, kao što je „sme­tao“ Ha­rold Pin­ter, na pri­mer, ali su mu po­treb­ne ar­mi­je glu­ma­ca in­te­lek­tu­a­li­zma. 

So­ci­o­log Žak Elil uvo­di po­jam „ka­o­in­te­lek­tu­a­lac”...

Da, i „za­ba­vljač”, i ok­si­mo­ron „estrad­ni in­te­lek­tu­a­lac”, na­ro­či­to za umet­ni­ke. Iz či­nje­ni­ce da se pro­te­sti „slo­bod­nih” umet­ni­ka ni­ka­da ne okre­ću pro­tiv teh­ni­ke, Elil iz­vo­di za­klju­čak da je mo­der­na umet­nost no­si­lac i pri­vi­le­go­va­ni in­stru­ment to­ta­li­tar­ne ide­o­lo­gi­je teh­nič­kog si­ste­ma vla­da­nja, ali i pred­vod­ni­ca sop­stve­nog ne­sta­ja­nja.  

Uel­be­ko­vo „Po­ko­ra­va­nje” ne či­ta­te kao ro­man o fu­tu­ri­stič­koj do­mi­na­ci­ji isla­ma, već kao knji­gu o po­ko­ra­va­nju uni­ver­zi­tet­skih pro­fe­so­ra ko­ji za­rad na­pre­do­va­nja u zva­nje pri­sta­ju na sve, čak i na pro­me­nu ve­re?

Ni­sam usa­mlje­na u ta­kvom či­ta­nju. Mi­šel On­fre ga je pro­či­tao na isti na­čin, što je i „Po­li­ti­ka” pre­ne­la. Ali ste u pra­vu da je ovaj ro­man do­mi­nant­no tu­ma­čen u isla­mo­fo­bič­nom klju­ču. Sva ta me­dij­ska bu­ka i kri­ti­čar­sko ble­fi­ra­nje or­ga­ni­zo­va­ni su u ci­lju skre­ta­nja pa­žnje sa teme sla­bo­sti uni­ver­zi­te­ta, nje­go­ve ko­mer­ci­ja­li­za­ci­je, ide­o­lo­gi­za­ci­je. U osno­vi „Po­ko­ra­va­nja” je kri­ti­ka re­la­ti­vi­zma zna­nja, u ko­joj je ko­rum­pi­ra­nost uni­ver­zi­tet­skih pro­fe­so­ra oče­ki­va­na po­sle­di­ca i vrh le­de­nog bre­ga: epi­zo­da o pre­o­bra­će­nju glav­nog ju­na­ka i pro­iz­vo­đe­nju Rem­boa u mu­sli­man­skog pe­sni­ka upra­vo je u funk­ci­ji po­ka­zi­va­nja raz­me­ra po­li­ti­ke i pe­da­go­gi­je re­la­ti­vi­zma, do­mi­na­ci­je pro­iz­volj­no­sti i ba­ga­te­li­sa­nja s mu­kom i sto­le­ći­ma sti­ca­nih zna­nja. 

Ko­li­ko je aka­dem­ska prak­sa utka­na u te­me­lje po­li­tič­ke mo­ći?

Pi­ta­nje je ima li re­le­vant­nog zna­nja ko­je ni­je po­li­tič­ki upo­do­blje­no. Na­rav­no, to „zna­nje” odav­no ne do­la­zi sa­mo sa uni­ver­zi­te­ta, ne­go i od for­mal­nih i ne­for­mal­nih udru­že­nja, in­te­re­snih gru­pa, mre­ža. Od­no­si zna­nja i po­li­ti­ke su slo­že­ni od­no­si uza­jam­ne uslo­vlje­no­sti, naj­bli­ži Fu­ko­o­vom po­ku­ša­ju od­re­đe­nja dis­po­zi­ti­va mo­ći.

Ka­ko to iz­gle­da na našem te­re­nu? 

Ono o če­mu u „Po­ko­ra­va­nju” Uel­bek pi­še kao o fik­ci­ji, i tek jed­noj od mo­gu­ćih per­spek­ti­va za Fran­cu­sku, do­ga­đa­lo se na ovom te­re­nu mno­go pu­ta. Svi­đa mi se reč te­ren. Sa­svim je od­go­va­ra­ju­ća za eks­pe­ri­men­tal­ni pro­stor ko­ji je po­to­pljen ta­la­som iden­ti­tet­skih po­li­ti­ka (na­ci­o­nal­nih, ma­njin­skih, rod­nih, tran­srod­nih...), is­ku­sio i is­ku­ša­va sve po­sle­di­ce pe­da­go­gi­je re­la­ti­vi­zma – od stva­ra­nja no­vih na­ci­ja, ne­funk­ci­o­nal­nih, ne­pri­zna­tih i dr­ža­va bez ime­na i gra­ni­ca, pre­ko no­vih je­zi­ka i knji­žev­no­sti, do ta­da ne­po­zna­tih u isto­ri­ja­ma je­zi­ka i knji­žev­no­sti, sve do ori­gi­nal­nog izu­ma je­zi­ka bez ime­na, ko­ji se mo­že pro­iz­volj­no nor­mi­ra­ti. 

Komentari6
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Tomislav K
Prvi intelektualci su bili sofisti, one koje je Sokrat ganjao. Toliko o toj ekipi.....
STANIMIR
Mnogo se manipulise pojmom intelektualca a time i zloupotreblljava. Intelektualci su jako cesto sluge vlastima.Poput same vlasti i oni se najvise bave sami sobom.Sta vredi sto je neko intelektualac ako je destuktivan, ako je nemoralan, ako nema odgovornost za svoj narod i drzavu?Ako tome dodamo da je kod nas tako dugo vladala, jos vlada i vladace, negativna kadrovska selekcija gde dominiraju rodbinkse i rodovske veze, gde prednost imaju ulizanti, podanici i ketmani...sta ocekivati od intelektualaca?Oni su deo sistema, privilegovani za sva vremena, oni se rukovode svojim sitnosopstvenickim interesima i karijerama u odsustvu interesa citavog naroda.Kod nas se danas fabrikuju, prodaju diplome fakulteta i doktorati, pa je jako jasno kakva je nasa buducnost i buduca uloga intelektualca.Pravog intelektualca krasi znanje, moralnost, rodoljublje, kriticnost i samokriticnost, skromnost, nesebicnost, ali i hrabrost.Na srecu samo mala manjina zasluzuje epitet intelektualca.
Нина Терзић
Поздрављам добру намеру ауторке да расветли један тренд у српском друштву, али је текст у својој суштини интелектуално импотентан. Након иницијалног наговештаја да ће своју аналитичку оштрицу ауторка усмерити ка конкретним појавама или односима, нити је био оштрице, нити мете у ширем смислу. Напослетку, хвала на осредњем прегледу литературе. Управо нас овакав опрез у изношењу мишљења удаљава од идеала друштвено ангажованог интелектуалца (под претпоставком да је ауторка имала јасну идеју шта жели да каже).
Sasa Trajkovic
Mislim dakle postojim... živimo u vremenu informatičke revolucije i digitalnih medija, vremenu istant kulture, modnih trendova koji traju jedan mesec a ne jednu sezonu sveopšte reciklaže POST izama. Vreme globalizacije je dovelo do gubitka integriteta i individualnosti čitavih naroda pa i kultura, masovna kultura kroz masovne medije stvara unificirano društvo a sam pojam medija se više vezuje za MANIPULACIJU i marketing. Obrazovanje više nije privilegija već u formi stečenog prava jeftina i dostupna svakome ali kao i u umetnosti i kulturi kvantitet NE daje kvalitet već osrednjost. Sama umetnost je u tom neo liberalnom konceptu društva komercijalizovana i prepuštena ogromne produkcije tržištu kiča i šunda. Živimo u svetu bez BOGOVA autoriteta sveopšte degradacije morala, etike i kulture falsifikata i revizija istorije i stvaranja nove paradigme koja nema ni lice ni naličje ni ime ni prezime.Intelektualci su reper jednog društva i jednog sistema oni su VAN istintucija ili sami instucija.
Јадран Готовац
Задовољство је читати мисли некористољубиве интелектуалке која дели лекције интелектуалцима. Једино што тај манир превише подсећа на приче из прошлог система о "поштеној интелигенцији" која треба да крене ка некористољубивој будућности у којој неће бити трговине. Не видим неку разлику ове приче од пролетерског негирања интелектуалаца. А иза тога се крије само игра моћи оних који не би имали шта да кажу ако не би нападали и омаловажавали друге. Тужни егоцентризам, не знам која по реду реприза.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.