Velike vode Paragvaja

ANALIZA VESTI
Trijumf levice, oličene u crvenom biskupu Fernandu Lugu, vratio je na mapu Latinske Amerike i sveta maleni izolovani Paragvaj, o kome se do današnjeg dana čulo samo kao o zemlji večnih diktatura, monopola, šverca i korupcije. Stešnjena između Argentine i Brazila, zemlja gvaranija, starosedelačkih tropskih Indijanaca, okovana monopolom Kolorado partije, nije uspela da se oporavi ni posle zbacivanja tridesetpetogodišnje desničarske diktature Alfreda Stresnera (1989), o čijim se zločinima i vezama sa nacističkim metuzalemima i danas uveliko priča. Stresner je za sobom ostavio najpouzdanijeg naslednika, svoju Kolorado partiju, u čijem je članstvu pola zemlje i koja drži sve političke i ekonomske monopole.   Konačni krah poslednje partijske hegemonije na kontinentu sa radošću su pozdravile sve latinoameričke zemlje. Paragvaj, pobedom umereno levog bivšeg biskupa, ima šansu da izađe iz samoizolacije u koju je zapao praktično čim je stekao nezavisnost od španske krune pre skoro dvesta godina.

 Svestan da je nemoguće preko noći razmontirati Kolorado mašineriju koja je zaposela sve poluge i šrafove paragvajske hacijende, pre više od 60 godina, novi predsednik Fernando Lugo (56) poziva na jedinstvo kad obećava da će uz pomoć naroda stvoriti novu zemlju, okončanjem surove socijalne nejednakosti i rasprostranjene korupcije. Desetine hiljada ljudi igralo je i pevalo do zore, doboši su udarali u ludom pobedničkom ritmu i nijedan terorista nije odneo u vazduh postrojenja i trgovine, kako je to najavljivao aktuelni dosadašnji predsednik Nikanor Duarte.

Do juče se samo govorilo o tome kako Fernando Lugo nosi sandale (valjda da bi lakše mogao da obilazi siromašne i ojađene u tropskim nedođijama), a sada na videlo izlazi da Paragvaj u svojoj izolaciji krije blaga od neprocenjive vrednosti za čitavu planetu. Nalazi se u samom centru basena Gvarani, najvećeg rezervoara slatke vode na svetu koji se prostire teritorijom četiri latinoameričke zemlje. Ovo slatkovodno bogatstvo zauzima površinu jednaku zbiru teritorija Španije, Francuske i Portugalije i moglo bi da snabde 720 miliona stanovnika tokom čitavog jednog veka. Davno je ova kalkulacija napravljena na bogatijem severnom delu američkog kontinenta, gde stručnjaci predviđaju da se budući ratovi neće voditi oko nafte, već da će se pijaća voda pretvoriti u tečno zlato.

Vašington je takođe posle 11. septembra (svakako i pre ovog terorističkog datuma) locirao tropsku tromeđu (Paragvaj, Argentina i Brazil), gde vode Iguasua prave najspektakularnije slapove na svetu, kao jedan od najopasnijih epicentara islamskog terorizma. Alfredo Stresner otvorio je na tromeđi slobodnu trgovinsku zonu, koja je uskoro potom prenaseljena trgovcima iz islamskog sveta. Obaveštajne službe iz Vašingtona izborile su se za pravo da se tu negde smesti i slobodna američka vojna zona, da li zbog zaštite od terorizma ili zbog polaganja prava na dragocene Velike vode, kako se u prevodu sa gvaranija naziva Iguasu. Ima još strateških razloga zbog kojih su SAD podržavale desničarsku paragvajsku diktaturu i prećutno tolerisale potonjeg kolektivnog Stresnerovog naslednika.

Pobeda Fernanda Luga sa oprezom je dočekana u svetskoj supersili koja strahuje da se ovaj ne pridruži radikalima u antiameričkoj kampanji, čiji je vođa predsednik naftonosne Venecuele Ugo Čaves. U Vašingtonu se procenjuje da je Fernando Lugo svakako levičar, ali se do sada nije isticao neprijateljskim stavovima prema SAD. Doduše, on traži nezavisniji položaj za svoju zemlju. Ali, kako se nadaju američki analitičari, pre će se prikloniti umerenijem levom latinoameričkom krilu oličenom u brazilskom predsedniku Lul, i čileanskoj čelnici Mišel Bašele. To je već doza levičarenja koju Vašington, zauzet problemima van svog kontinenta, može da toleriše. Sve dok planeta ne postane još žednija i velike gvarani vode ne poteku zlatonosnim tokovima.