Zemlja čudesne lepote i kontrasta

Kolevka ljudskog roda, zavičaj svih jezika, majka svih istorija, pramajka svih legendi, prapramajka svekolike tradicije. Kovčeg najvrednijeg što ima čovečanstvo.

Ovako je Mark Tven opisivao Indiju, zemlju čuda za koju važi da vam se pri prvom susretu ili zauvek smuči ili večno opčini. U njoj živi milijardu i 300 miliona stanovnika, više nego što zajedno imaju Evropa i Australija, ali ujedno i najviše obrazovanih i najviše nepismenih na svetu. U južnim krajevima možete da popijete milkšejk od marihuane, u zapadnim krave imaju ličnu kartu.

Delhi moderna metropola

Sa čudesnom Indijom prvi susret ćete imati po mraku ako stižete u njen glavni grad, jer svi avioni iz Evrope sleću između dva i tri noću. Kada pred svitanje izađete sa aerodroma Indira Gandi, sudarićete se sa svojim predrasudama, jer je Delhi moderna metropola sa 20 miliona ljudi. Široki bulevari, poslovne zgrade, fontane, soliteri, kružni tokovi puni palmi i zelenila, ali i ogromna zagađenost, smog, gužva, nedostatak kanti za đubre.

Stari, južni deo čuva istoriju u svoj svojoj monumentalnosti, ali uz nju i veliko siromaštvo i prljavštinu. Tamo ćete, recimo, sresti dugokosog zubara koji sedi u prašini, a ispred njega se nalazi činija sa gomilom izvađenih zuba. Na ulici se nameštaju kosti i čiste uši, ali i šije i popravlja obuća.

Ako vas taksista iskrca ispred neke od neuglednih kuća na tri sprata ispred kojih spava pokoja krava, pobedite strah i uđite u polumrak hodnika, jer ćete iz njega izaći u pećinu sa Ali-babinim blagom. Osim što je vodeća u svetu po informacionim tehnologijama i medicini, Indija je u vrhu i po proizvodnji dragulja, a nezvanična svetska prestonica dijamanata je grad Džajpur. Indijske žene na sebi nose skoro 15 odsto ukupnog zlata na zemlji, što je više od nacionalnih rezervi Amerike i Švajcarske zajedno. I svaki komad nakita za koji se uhvatite izgleda čarobno, dok u jednom trenutku prilikom isprobavanja ne shvatite da ste na ruku stavili višesobni stan u centru Beograda.

Saobraćajna gužva kakva vlada u Delhiju verovatno ne postoji nigde u svetu. Ne pokušavajte da pređete ulicu: autobusi, limuzine, rikše, bicikli na kojima je po petoro ljudi, taksiji, svi trube sve vreme... I baš svako vozilo, od luksuznog džipa do motornih trotočkaša, bar negde je čvrknuto, ogrebano ili ulubljeno. U tom haosu bez semafora sa osam do deset traka tamo-amo, mirno prolaze krave pred kojima svi usporavaju ili staju.

Zašto je krava sveta životinja u Indiji, ima raznih objašnjenja: od toga da je bila verna prijateljica boga Krišne, do toga da je poštovana jer poput majke daje mleko. Koje god da je objašnjenje, jedan od tamošnjih većih komplimenata ženi jeste da ima oči kao krava. Vrapce i golubove nećete videti, ali tu su kao pistaći zelene are koje ujutru sleću na hotelske terase, a neretko će i pokoji majmun pretrčati ulicu, ili pokušati da vam iz nekog parka skrene pogled kako bi vam se bukvalno popeo na glavu tražeći hranu.

Hrana je ljuta i začinjena, mahom vegetarijanska, jer se ne jedu ni govedina ni svinjetina. No, raznovrsnost i ukusi jela su takvi da je teško poverovati da u njoj nema mesa.

U tom delu grada ushićenje izazivaju istorijski spomenici na svakom koraku. Remek-delo svetske arhitekture, Bahai hram, poznatiji kao Lotos (nacionalni cvet Indije), jedno je od najvažnijih mesta na svetu za meditaciju. Simbolizuje jedinstvo celog čovečanstva, jer devet latica predstavljaju devet postojećih svetskih religija. Mauzolej posvećen Mahatmi Gandiju čuva sve artefakte iz života, uključujući i betonski put popločan njegovim poslednjim koracima do mesta na kome je umro nakon što je u njega pucao pripadnik ekstremističke verske organizacije sika.

Birla Mandir, hram posvećen bogu Višnuu i njegovoj saputnici boginji Lakšmi, ukrašen je kukastim krstovima jer je svastika sveti simbol u hinduizmu i znači sreću. Videćete je na raznim mestima, a nosi se kao privezak, uz figuricu čovečuljka sa glavom slona: Ganeš, bog ljubavi, jedan je od bogova kojem se Indijci najviše mole i ima ga na mnogo mesta, jer se ljubav kao mera života, u Indiji oduvek veliča i slavi. Suština hinduizma je vera u reinkarnaciju – da bi se jedno rodilo, drugo mora da umre.

Odvojeni ulazi za muškarce i žene

Tradicija ugovorenih brakova i dalje opstaje, mahom u ruralnim sredinama. Opstaje i kastinski sistem, iako će vam u razgovoru reći da se podela danas svodi uglavnom na dve kaste – političari i svi ostali. Odvojeni su i muškarci od žena na gotovo svim ulazima, od znamenitosti, preko metroa, do graničnih prelaza. Na to se turisti teško navikavaju, baš kao što ni prosečni Indijci i Indijke nisu naviknuti na turiste.
Uz mešavinu distance i predusretljivosti prema strancima, Indija čuva bisere svoje i svetske baštine, kao država sa najviše zaštićenih spomenika Uneska. Ne samo zbog toga, ali gotovo izvesno, iz ove zemlje ćete otići kao na početku priče, sa jednom od dve misli: nikada više neću doći, ili ipak, mnogo izvesnije – sigurno ću se ponovo vratiti.

Tadž Mahal

Svaki Indijac i svaka Indijka sa ponosom će reći da Tadž Mahal traje van svakog vremena. To je spomenik jednoj ljubavi. Kada su se prvi put videli, Šah Džahan je bio moćan, a Ardžumanda (ime Mumtaz dobiće kasnije) odbačena od sredine jer je bila Persijanka. Za 16 godina koliko su bili zajedno, dobili su trinaestoro dece. Četrnaesto je umrlo kad i ona. Na samrti je zatražila da joj podigne beli spomenik kako bi ga podsećao na njenu belu put, i da više ne bude ni sa jednom ženom. Šah je poživeo još dosta posle Mumtaz. Sa prestola ga je zbacio sin iz prvog braka koji mu je dozvolio poslednju želju pre nego što ga zatvori. Šah je tražio da ga zaključa u kolibu preko puta mauzoleja u kojoj su živeli radnici dok su ga pravili duže od dve decenije, da može da je gleda dok je živ.

Neko je jednom rekao da se svi ljudi na svetu dele na one koje jesu i na one koji nisu videli Tadž Mahal. Nestvarno stopljen sa nebom i zemljom, građen od mermera iz Radžastana, rubina i dijamanata iz Arabije, safira sa Šri Lanke, žada i kristala iz Kine, tirkiza sa Tibeta, koji su dopremani uz pomoć ergele od oko hiljadu slonova. Ukupno je ugrađeno 28 vrsta različitog dragog i poludragog kamenja iz 13 zemalja. U gradnji je učestvovalo 20.000 radnika, zanatlija i umetnika iz Persije, Osmanskog carstva i Evrope. Akustika unutar samog mauzoleja je takva da zvuk traje čitavih 28 sekundi, zahvaljujući mermernim laticama cvetova koji su klesani i po pola godine da bi u svaki bio stavljen rubin, safir ili dijamant.

Da li ga je projektovao Italijan Verone, Francuz Augustin, ili (kako se najčešće tvrdi) Turčin Isa, najbolji učenik Sinana, graditelja ćuprije na Drini, danas niko ne može da kaže sa sigurnošću. Skoro sve je pokradeno za vreme britanske vladavine, a među odnetim draguljima, tepisima, zlatnim i srebrnim vratima, tapiserijama, bio je i najskuplji na svetu dijamant „Kohinor”, koji je završio u britanskoj kruni.

Ispred Tadž Mahala svakoga dana strpljivo stoje hiljade Indijaca i Indijki u redovima, čekajući ne satima, već danima da ga vide. Stranci ne samo tu već svuda imaju odvojene ulaze (jer su gužve svuda ogromne), ali i višestruko skuplje karte. Ovo je takođe jedno od obaveznih mesta na kojim indijski mladenci počinju svadbeno putovanje da bi udarili temelje svojoj ljubavi.