Poslednji čuvari narodnog graditeljstva

A dragoceno je to za našu kulturu jer ko zna do kada će ovi poslednji živi primeri narodnog graditeljstva moći da odolevaju vremenu. „Nada da će se u oronulim kućama otkriti neke nove konstrukcije i zanatske veštine, opipljivi tragovi prošlosti, isprepletene sudbine pojedinih familija, tragovi nesreća iz prohujalih vremena, uzgredni zapisi, predmeti i relikvije, bila je čudesni opijum koji je vodio istraživače prema poslednjim čuvarima zlatiborske tradicije”, napisao je Milosavljević.

U knjizi su sveobuhvatno opisane i fotografijama prikazane stare drvene građevine u Jablanici, Dobroselici, Stublu, Draglici, Gostilju i drugim udaljenijim selima ovog kraja. „Neki od čuvara vremena su bez krova i šindre, odavno zaboravljeni i napušteni od onih koji bi po pravu i običajnom kodeksu bili dužni da se o njima staraju.”

Autor opisuje gradnju, materijale, opremu, pokućstvo, simboliku viđenih kuća brvnara. Tu saznajemo da su se u zlatiborskim selima kao vrsni neimari dugo pamtili Osaćani, a za najboljeg zlatiborskog graditelja drvenih kuća smatran je Mitar Udovičić iz Stubla, članovi familija Kovačević iz Dobroselice, Bakić iz Jablanice... Družine zlatiborskih neimara imale su svog preduzimača koji je, kao okretan i sposoban, pogađao pa vodio poslove. Nije on morao biti najbolji majstor, već da ume da vodi, u skladu sa zlatiborskom izrekom: „Goveda mogu da vuku kola, ali ne znaju put.”

A Dragiša Milosavljević objašnjava kako su te kuće do ovog vremena opstale: „Stara zlatiborska kuća, građena rukama samoukih i anonimnih neimara, sačuvana je čudesnim spletom okolnosti. U vremenima posle Drugog svetskog rata, kada se siromašnim žiteljima zlatiborskih sela malo šta dobrog događalo, stare kuće brvnare proglašavane su nazadnim reliktima prošlosti, kao i seoski život koji se po zahtevima partijskih ideologa morao nužno menjati. Budućnost je bila u gradu, nikako u selu. Na sreću, većina mudrih Zlatiboraca bila je rezervisana prema novoj vlasti kao, uostalom, i onoj pre nje. Bili su naučeni da se od vladajućih treba sklanjati i da im se nipošto ne može verovati, a u kućama u kojima su živeli njihovi očevi i dedovi i oni će nastaviti život.”

Kad je osamdesetih godina 20. veka formiran Muzej „Staro selo” u Sirogojnu, izvršena je revalorizacija stare drvene kuće osaćanke. Ako je takva kuća preneta s udaljenih mesta u Sirogojno, ona je, dakle, vredela, razmišljali su stari Zlatiborci. Mnogi koji su se spremali da dotrajale kuće sklone s temelja, predomislili su se očekujući neke nove graditelje etno-parkova. Sredinom pedesetih, kada su kuće za stanovanje u područjima Srbije i Bosne pokrivane keramičkim crepom, u zaseocima Kljunice i Brezovac u Jablanici pokrivane su šindrom i daskom na preklop.

„U sirotinjskim zlatiborskim domovima učila se jedinstvena životna škola. Naslednici su morali biti naučeni da se iznad svega ceni i poštuje porodica, njeni zahtevi i potrebe, da se slušaju stariji, da se ne staje na trulu dasku, ne izaziva zavist, ne napada slabiji i nemoćniji... Da znaju kako ’vetar, vuk i lopov nikada ne udaraju na tvrdo’, da se za ’truo kolac ne sme ništa vezivati’, ali i da se ’onome ko ima veliko stado ovaca mogu dati opanci na zajam’. Od malih nogu učili su ih da je ’bolje kuću zapaliti nego običaj utuliti’, ali i da treba odgovoriti moćnima i vlastodršcima jer ’državi ne duguj, a sa žandarima ne druguj’”, piše u knjizi.

U njenoj recenziji prof. dr Aleksandar Kadijević je zapisao: „Monografija Dragiše Milosavljevića, najplodnijeg savremenog istraživača graditeljskog nasleđa zapadne Srbije, proistekla iz temeljnog proučavanja neimarstva zlatiborskog kraja baca novo svetlo na ovu temu.” A autor, naravno, nije zaboravio zaslužne za očuvanje narodnog graditeljstva, s tim što je posebno zahvalio Dobrili Smiljanić za viziju formiranja Muzeja „Staro selo” u Sirogojnu, „čijom posrednom zaslugom su sačuvani brojni objekti na zlatiborskoj visoravni”.