Volim te, ne volim te

Iznenađujuće je koliko ljudi na pitanje „Kako biste u procentima izrazili zadovoljstvo vašim sadašnjim partnerom?” odgovara da je stepen zadovoljstva ispod 70 procenata. To ukazuje da mnogo ljudi ostaje u emotivnim vezama u kojima nisu sasvim zadovoljni. Nekada čujemo rečenicu „Nije dovoljno dobro da ostanem u vezi, ali nije ni dovoljno loše da iz nje izađem”.

Stepen nečijeg zadovoljstva je uvek subjektivna kategorija koja proizlazi iz kriterijuma ili očekivanja te osobe. Jedan od glavnih razloga zašto su ljudi relativno nezadovoljni svojim vezama upravo su njihova previsoka, često nerealna očekivanja od partnera i veze. A kada neko ima previsoka očekivanja, tada će teško pronaći partnera koji bi se u njih dovoljno uklopio.

Problem osoba sa previsokim očekivanjima je u tome što one uopšte ne smatraju da su ona previsoka i zbog toga nerealistična i neostvarljiva. Oni priznaju da jesu zahtevni, ali ubeđeni su da su njihovi zahtevi sasvim realistični, odnosno ne smatraju da su sami odgovorni za svoju relativnu neuspešnost u vezama, već misle da je problem samo u tome što još nisu našli „pravog” partnera.

Kada je neko s jedne strane zadovoljan, a s druge nezadovoljan vezom, tada je njegov odnos prema partneru ambivalentan, što znači i pozitivan i negativan: u nekim situacijama oseća da voli svog partnera, a u drugim da ga ne voli.

Na ambivalentni odnos koji postoji u vezi možemo gledati kao na izraz unutrašnjeg konflikta koji postoji u ličnosti. To znači da je takva osoba podeljena na dva dela: jednim delom sebe voli partnera, a drugim delom sebe smatra da treba da izađe iz te veze, odnosno istovremeno ili naizmenično i voli i ne voli osobu sa kojom je u vezi.

Za ove veze je tipično da se iznova i iznova smenjuju periodi Volim te, sa periodima Ne volim te.  Neki ljudi to izražavaju kroz smenu perioda emotivnog udaljavanja i perioda približavanja partneru, drugi tako što raskinu vezu da bi nakon toga želeli da se vrate istom partneru. Nakon „novog početka” tipično sledi period ljubavi, da bi ga smenio period novog nezadovoljstva i novi raskid. Neki parovi mogu na ovaj način raskidati i desetak puta.

Kada drugi partner shvati da je prvi u unutrašnjem konfliktu tipa Volim te, ne volim te, tada i on može postati nesiguran da li će veza opstati, pa i on ulazi u unutrašnji konflikt tipa Voli me, ne voli me. Sve to čini da su ove veze veoma nestabilne, zbog čega su naporne za obe strane, tako da u većini slučajeva vode raskidu.

Najnestabilnije veze su sa onim osobama koje nisu u stanju da povežu ljubav i konflikt, da shvate da konflikt nije znak prestanka ljubavi. One veruju da ako postoji ljubav, da tada ne sme da postoji nikakav sukob (odbijanje njihove želje, kritika njihovog ponašanja), a ako se pojavi, da sigurno nema ljubavi. Razlog za to je što oni sebe poistovećuju sa svojim željama i ponašanjem, a onda očekuju „bezuslovnu ljubav” – da ih partner prihvata u celosti, što za njih znači da prihvata sve njihove želje i da odobrava sva njihova ponašanja. I zato kada se u vezi pojavi konflikt, oni misle da ih partner ne voli i odbacuje, nakon čega su uvređeni i reaguju osvetnički u stilu: Ako ti ne voliš mene, ne volim ni ja tebe. Nekada se u vezama sa ljudima sa ovim tipom razmišljanja u toku jednog dana može dogoditi više „mini-raskida”.

Ljudska bića imaju potrebu da se osećaju sigurno i da imaju doživljaj stabilnosti u svom životu. To se posebno odnosi na emotivne veze i na njima zasnovane brakove, to jest na porodice. Da bi se to ostvarilo oba partnera moraju da prihvate onog drugog i da imaju doživljaj da je to – to, da je njihova potraga za pravim partnerom okončana. Takva odluka je čvrst temelj na kojem je moguće dalje graditi odnos. Sve dok neko duboko u sebi postavlja pitanje: Zar je to to, zar u svom životu neću doživeti nešto lepše, neku pravu, veliku ljubav? – nestabilnost veze će postojati. A da bi to raščistili, ljudi bi trebalo da razlikuju ljubav kao takvu od svoje predstave o ljubavi, a onda da tu predstavu preispitaju i učine je realističnom.