Utorak, 24.05.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
TEMA NEDELjE

Samo me galeb nije izdao

Potresna ispovest najmlađeg golootočanina Božidara Boška Vulovića, koji je sa 17 godina postao zatočenik paklenog ostrva
Божидар Бошкo Вуловић испред слике каменог острва пакла, уоквирене бодљикавом жицом (Фото А. Васиљевић)

Udbe nema, a ja sam ostario. Dakle, mogu da pričam, kaže advokat Božidar Boško Vulović, paleći cigaretu. Na zidu njegovog stana je slika Golog otoka. Tirkizno more i kameno ostrvo koje je Tito pretvorio u pakao tokom obračuna sa Staljinom. Pre hapšenja, Vulovića politika nije zanimala, ali je na Golom otoku postao komunista. Tita smatra mangupom, a Aleksandra Rankovića običnim seljačetom.

– Svet se danas nalazi na raskrsnici i samo je pitanje hoće li se iz globalizma skliznuti u fašizam ili komunizam – smeje se najmlađi golootočanin, verujući da će njegova ideja konačno pobediti. Ali, on ne bi želeo da to bude komunizam ni Tita ni Staljina.

Kao što čovek diše ili pije vodu, on mora da bude zaposlen i živi od svoga rada. To je njegova ideologija. Ne govori Vulović uzalud o vodi. Žeđ ga je progonila na Golom otoku jer su kažnjenici dobijali tri decilitara vode dnevno. Do pre 10 godina nije mogao da zaspi dok pored sebe nema flašu vode. Lekari su odavno prestali da analiziraju njegovo zdravlje jer posle mučenja koje je doživeo ne mogu da shvate kako uopšte diše. On ne odustaje. Pali još jednu cigaretu, sipa nam lozu i seća se.

Bio je đak osmog razreda gimnazije u Kotoru kada su u njegovom kraju osvanule parole „Dole Tito, živio Staljin”. Na veliki odmor 25. februara 1950. godine došla su dvojica mladih oficira Udbe. Počeli su da ga ispituju: „Ko je pisao parole na Molu?”

Kada je rekao: Ne znam – viknuli su mu da se ne pravi lud. Parole su pisane kredom, a Boško je bio đak, pa su oficiri zaključili: samo đak je mogao da piše protiv Tita. Bila je to jednačina islednika koja će mu zauvek promeniti život. Oficiri nisu imali razumevanja za njegovu apolitičnost. Strpali su ga u podrum Udbe. Uveče je došao oficir Rađenović i počeo da ga brutalno tuče. „Priznaj da si ti pisao”, urlao je na njega.

„Priznaću ti šta god hoćeš, ali nisam pisao”, odgovarao je uplašeni gimnazijalac. Udbaš ga je batinao pesnicama i čizmama, gazio ga je. Oko ponoći mu je rekao: „Ako priznaš da si ti pisao parole, neću te dirnuti. Dajem ti časnu partizansku reč.” Pre toga mu je rekao kako će završiti. Upucaće ga pištoljem, baciti preko ograde i reći da je pokušao da pobegne.

„Bolje živ u zatvoru, nego mrtav na slobodi”, razmišljao je Boško. Tada je udbašu priznao da je pisao parole. U podrumu je slušao glasove rođaka iz Pomorske škole. Svako od njih, posle mučenja, priznao je da je pisao parole. Odveli si ih u Kotorski zatvor, sabirni centar za sve informbirovce Crne Gore. Neprestano su ih mučili.

Neki ključar Božo Janković je pokazivao naročiti entuzijazam. Boško ga više nikada nije video. Čuo je da je pobegao u Mrčajevce zbog sramote koja ga je progonila. Tamo je umro.

– Gurao nas je taj Janković vezane kao klupko od trećeg sprata do podruma niz stepenice, ali sam preživeo tako što sam samo čuvao da ne povredim glavu. Davili su nas vodom, a potom udarali batinom po tabanima – priča on, sipajući još jednu čašu vode.

U Kotorskom zatvoru proveo je pet meseci, dok se nije formirala grupa za odlazak na Goli otok.

Sredinom jula 1950. godine, kamionima ih sprovode u Igalo. Operacija je sprovedena u tajnosti, kako radni ljudi i građani ne bi videli toliki broj zatočenika. Iz kamiona ih vezane ubacuju u stočne vagone. Putovali su vozom do Sarajeva, potom do Topčidera, ali se ukleta kompozicija ni tu ne zaustavlja. Krenula je ka Zagrebu.

Kroz pukotine vagona mogli su da posmatraju table s imenima gradova.

– Voz se nije zaustavljao. Primetio sam da smo na moru, prema odsjaju na mesečini. Ubacili su nas u potpalublje broda. Čuo sam osovinu motora koja se pokreće. Posle nekoliko časova, brod je stigao na Goli otok. Dočekali su nas kažnjenici s uzvicima: „Ua, banda, dole izdajnici!” Vidim, oni isti kao mi. Bilo ih je 3.000 iz svih paviljona. Prošli smo kroz špalir od pristaništa do drvenih baraka, sve do vrha logora. Sada ljudi taj špalir u literaturi zovu „topli zec”. Kakav crni „topli zec”. Bio je to stroj. Trčali smo, a oni su nas udarali. Ipak, nisu činili to punom snagom. Da nam je svakako od njih udario čvrgu, bili bismo mrtvi.

Sve do avgusta 1952. godine bio je zatočenik na ostrvu užasa. Ali, kada su im rekli da su slobodni, nije otišao kući. Ubacili su ga u grupu od 400 do 500 bivših kažnjenika i formirali radnu brigadu „Marko Orešković”. Pošli su na Taru da obnavljaju odmaralište Udbe. Bila je to perverzna operacija Titovih islednika. Doskorašnji osuđenici pevali su revolucionarne pesme, klicali Titu i renovirali odmaralište za svoje mučitelje!

Pokazuje sliku s Tare, kao akcijaš. Na fotografiji izgleda kao filmski glumac. I smeje se, bez tragova gorčine:

– Neko bi pomislio da nam je prijalo sunčanje na Golom otoku.

Bila su to dva leta nezamislive torture. Nije se kupao od dana kada su ga uhapsili, sve do aprila 1951. godine. Čuvari im nisu dozvoljavali da se okupaju u moru. Vaške su se nakotile. Preživeli su i epidemiju pegavog tifusa. Sledovanja hrane su svakoga dana bila ista. Po nekoliko zrna pasulja za doručak, ručak i večeru.

Ali, on je već izašao iz žice jer je uprava logora dobila tri ribarska broda. Kao pomorac, prijavio se i preselio na brod. Spavao je na brodu i lovio ribu. Tu, na brodu, prvi put se okupao u kabini. To za njega nije bio hotel.

– Bio je to Eldorado – kaže on.

U procesu prevaspitavanja i vraćanja na Titov put održavali su političke konferencije. Posle propagandnih časova, provlačili su ih ponovio kroz stroj, gde su kažnjenici tukli jedni druge, vičući „Ua, banda!” Imali su i takozvani pregled štampe. Svaka baraka je dobijala po jedan primerak novina – „Politiku”, „Borbu”, „Pobjedu”... Kulturni referent je bio takođe osuđenik. Zapravo je svaka baraka bila sastavljena od četiri voda, imala je sobnog starešinu, zamenika i kulturno-prosvetnog referenta. Svi su bili objedinjeni u kažnjeničkom centru, koji su rukovodili ljudi od najvećeg poverenja Udbe.

– Želeli su da predstave rad na Golom otoku kao besmislen, kao prebacivanje kamenja s jednog na drugi kraj ostrva. Ali, ispostavilo se da smo, radeći u kamenolomu, proizvodili sirovine koje su udbaši, preko italijanskog broda „Anita”, izvozili na Zapad. Eksport-import preduzeće „Velebit” iz Rijeke bilo je zaduženo za plasman kamenja s Golog otoka. Od tog novca, zasluženim oficirima Udbe su za mali novac prodavane „folksvagen bube”.

Vulović se seća kako su mnogi kažnjenici umirali. Mnogi su ubijani posle prebijanja. Za egzekucije su bili zaduženi takozvani bosanci koji su stizali iz Sarajeva, a potom raspoređivani po barakama.

– Gladni, nesrećni ljudi, ispuštali su dušu. Poznajem dosta njih koji su izvršavali samoubistva. Zgrabili bi kamen i skakali u more.

Posle dolaska s Tare, Vulović je diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu, dobio stipendiju ministarstva pravde, ali je ubrzo otkriveno da je on golootočanin. Nikada zbog toga nije postao sudija.

– Dobro je što je bilo tako. Teško je suditi ljudima – priznaje on. Nekoliko puta je, šetajući Beogradom, video Jovu Kapičića. Nikada nije želeo da mu priđe i kaže mu bilo šta, kao i nekolicini islednika koji su ga mučili. Poslednji put, Udba ga je zvala na informativni razgovor 1984. godine. Želeli su da čuju šta se priča u njegovoj kancelariji. On se nasmejao i zapalio cigaretu.

Ne oseća mržnju ni prema kome. Tvrdi da je mržnja opasna strast, iako je svake proklete noći sanjao kako će se osvetiti mučiteljima. Godine su prolazile, a mržnja ga je napuštala. Na Golom otoku je smišljao stihove, ali ih nije ni zapisivao, ni izgovarao. Izgubio je poverenje u svakoga na Golom otoku.

– Da bih bar s nekim mogao da razgovaram, stvorio sam lik jednog galeba, siguran da neće nikome reći ono što mu poverim. Otuda ga i zovem „moj galebe”. To je bio moj najbolji drugar.

Upamtio je svaku rimu koju je recitovao galebu, a potom je sve pesme ispisao tokom jedne noći. Naziv zbirke pesama Božidara Boška Vulovića glasi „Golootočka lirika jednog maturanta”. Nije to bila ni pismena, ni usmena poezija. Bila je to – upamćena lirika. Božidar Boško Vulović nikada nije objavio svoju zbirku pesama.

 

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

dragan
Vrlo poucan clanak. Samo nema odgovora kakvi su to bili ljudi kada su mogli namerno naneti toliku nepravdu i zlo. Da li smo danas bolji? Ja sumnjam. Kako taj primitivizam promeniti? To ni ptica nezna

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.