Specifična težina SPS-a
Iako je ujedinjavanjem Saveza komunista Srbije i Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije 1990. Srbija prva među jugoslovenskim republikama formalno ukinula komunističku partiju, rađanje Socijalističke partije Srbije opozicija je okarakterisala kao „komunističku zaveru”. Spajanje SKS i SSRN pod novim, SPS krovom bilo je, kako se tvrdilo u stranoj štampi tog vremena, samo vešt politički manevar Slobodana Miloševića uoči višestranačkih izbora koji su održani u decembru 1990, odnosno šest meseci posle formiranja SPS-a.
Novinski izveštaji s dvodnevnog, Prvog kongresa partije, održanog 16. i 17. jula 1990. predstavljaju svojevrsne istorijske dokumente jer su diskusije, polemike i reakcije na ovaj događaj verna slika prilika, ali mnogo više neprilika, koje su tada tek pretile ovim prostorima. Učesnici kongresa su poručivali da „ljudi u Srbiji misle da nema sreće od zatvaranja u sebe i cepanja Jugoslavije” jer „zatvaranjem male države i mali narodi postaju još manji”. Upozoravalo se i da je „separatistički pokret na Kosovu stalna pretnja stabilnosti, ne samo Srbiji i Jugoslaviji već i ovom delu Evrope” i da će „narednih meseci biti donošene sudbinske odluke i za Srbiju i za Jugoslaviju”.
U kakvim je političkim prilikama održana osnivačka sednica SPS-a govore i pozivi nekih delegata da se osude „delegati Albanci koji su doneli deklaraciju nezavisnosti ispred ulaza u Skupštinu Kosova, separatisti u Sloveniji, HDZ i njegove fašističke metode koje sprovodi u Hrvatskoj nad srpskim življem, a koje su možda i teže od metoda separatista na Kosovu”. Iako je bilo jasno da s mesta predsednika Predsedništva Socijalističke Republike Srbije, Milošević nema dostojnog protivkandidata za stranačkog predsednika, ispoštovana je procedura koju je predviđao statut pa je „na crtu” već uveliko popularnom Slobi izašla Radmila Anđelković.
Prvi kongres SPS-a ostaće upamćen i po tome što je učestvovalo i nekoliko akademika – Mihailo Marković, koji se smatra duhovnim ocem socijalista, kao i Antonije Isaković i Dobrica Ćosić, kome je čak i ponuđeno mesto u rukovodstvu SPS-a, ali ga je on odbio s obrazloženjem da ne želi da pripada nijednoj partiji.
Na prvim višestranačkim izborima u decembru 1990, SPS je pobedio sa 46 odsto osvojenih glasova. U godinama koje su dolazile, socijalisti su na čelu s Miloševićem bili politički neprikosnoveni, ali su vremenom bili izloženi i sve oštrijoj i ozbiljnoj kritici opozicije i sve širem otporu naroda koji je u zemlji izloženoj sankcijama loše živeo.
Predsednički izbori 2000, na kojima je Milošević izgubio od Vojislava Koštunice, označili su kraj ere socijalista. Malo je onih koji su verovali da će se od toga ikada oporaviti. Ali, svega tri godine kasnije, „vaskrsao” ih je onaj koji ih je i sahranio – Vojislav Koštunica. Pozvati socijaliste posle decembarskih izbora 2003. da podrže manjinsku vladu bilo je ravno jeresi. To je momenat koji bi SPS komotno mogao da upiše kao novi rođendan i ovu priliku su iskoristili. Od tada su deo gotovo svake vladajuće koalicije. Njihov pravi „kambek” ipak dolazi s izborom Ivice Dačića za predsednika stranke, posle Miloševićeve smrti 2006. godine.
Partija na čelu s Dačićem je pokušala da se distancira od Miloševićevog nasleđa, iako je u njoj ostao i deo starog jezgra, privrženog prvom predsedniku. „Ja nisam gradio karijeru na Slobi i Miri”, poručivao je Dačić, prkoseći onima koji ga nisu podržavali. Iako parlamentarni rezultati nisu bili previše impresivni i kretali su se između pet i po i osam odsto, ispostavilo se da su socijalisti često kockica koja nedostaje za formiranje parlamentarne većine. Bili su deo vlasti u vreme DS-a i 2008. potpisali su i Deklaraciju o političkom pomirenju s tadašnjom partijom Borisa Tadića.
Četiri godine kasnije, kao treći po broju osvojenih mandata, ponovo su presudno uticali na tok političke istorije. Svesni svoje specifične težine posle đurđevdanskih izbora 2012, tražili su i od DS-a i SNS-a premijersko mesto. Tadić je smatrao da je zahtev preteran, ali Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić su bolje procenili politički trenutak i prihvatili Dačićev uslov. Već posle izbora 2014, kao i 2016, socijalisti više nisu bili neophodni za vladajuću većinu, ali su i jučerašnji 28. rođendan dočekali kao njen deo.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
