Srbija nije potpisala „Končuljski sporazum”

Nedavno donošenje Zakona o ratnim memorijalima izazvalo je novu seriju izjava albanskih lidera o takozvanom Končuljskom sporazumu iz 2001. godine. Lider DPA Ragmi Mustafa poručio je da je država Srbija ovim dokumentom, koji albanski lideri zovu „Končuljski”, amnestirala sve pripadnike takozvane Oslobodilačke vojske Preševa Bujanovca i Medveđe (OVPBM) i da nije sporno da se poginulim pripadnicima ove formacije podižu spomenici. Međutim, u porukama albanskih političkih lidera iz opština Preševo, Bujanovac i Medveđa, „da Srbija ne poštuje ’Končuljski sporazum’ koji je potpisala i koji je obavezuje”, sporno je samo to – što se oni pozivaju na nepostojeći dokument.

Lideri albanske paravojske su u selu Končulj, 20. maja 2001, potpisali „Izjavu o demilitarizaciji”. Time je međunarodna zajednica, bez prisustva srpske strane, odnosno predstavnika tadašnje savezne ili republičke vlade – ali uz „svedoka” šefa NATO kancelarije Šona Salivena – uspela da se dogovori o tome da vođe ekstremnih Albanca, koji su bili u sukobu s našim bezbednosnim snagama, polože oružje.

Tri dana kasnije, 23. maja 2001, na zajedničkoj sednici savezne i Vlade Srbije usvojena je informacija o ulasku Združenih snaga bezbednosti u Kopnenu zonu bezbednosti (KZB), kao i javna izjava „Amnestija je izlaz”. Ispod ovog dokumenta su imena trojice srpskih funkcionera – potpredsednika vlade Nebojše Čovića, generala Ninoslava Krstića i, tada pukovnika, Gorana Radosavljevića Gurija. Drugim rečima, ne postoji nijedan zajednički potpisani dokument „srpske i albanske strane”.

U proglasu „Amnestija je izlaz”, koji je bio javno istaknut na vidnim mestima na jugu centralne Srbije, navodilo se da naše snage raspolažu tačnim podacima o građanima tri opštine koji poseduju oružje, uniformu, mine i drugu vojnu opremu i pozivaju se da sav ovaj ratni materijal predaju bez posledica. Pripadnici paravojne formacije OVPBM to su i učinili do 31. maja 2001, a u julu iste godine data je amnestija za lica koja su učestvovala u oružanim sukobima protiv naših snaga bezbednosti.

Ovim povodom, predsednik Koordinacionog tela Vlade Srbije Zoran Stanković za „Politiku” ističe da je „naša obaveza da sve što je država potpisala pred međunarodnom zajednicom ili je vezano za uspostavljanje mira i stabilnosti u ove tri opštine poštujemo”.

„Naravno, pre svega, sve što predviđa Ustav, zakoni i konvencije o pravima manjina u obavezi smo da poštujemo. I to činimo u svakodnevnom radu. Onima koji pogrešno interpretiraju potpisana dokumenta poručujem da ih još jednom pročitaju. Svaka politička manipulacija ima za cilj da uznemiri stanovništvo i sruši poverenje koje smo sa mnogo truda i rada gradili sve ove godine. Ipak, takvi napori pojedinaca ne daju rezultate pre svega zahvaljujući razumnosti lokalnog stanovništva”, poručuje Stanković.

Izjavu o demilitarizaciji su u Končulju kod Bujanovca, u Kopnenoj zoni bezbednosti, potpisali komandant OVPBM Šefćet Musliju i njegovi saradnici Mustafa Šaćiri i Ridvan Ćazimi. U dokumentu na engleskom jeziku, u ime međunarodne zajednice, kao svedok ovog čina, naveden je šef kancelarije NATO u Jugoslaviji, kanadski diplomata Šon Saliven.

U  tekstu, između ostalog, piše da se OVPBM uz pomoć međunarodne zajednice obavezuje na potpunu demilitarizaciju, razoružavanje i raspuštanje, najkasnije do 31. maja 2001, da se okreće borbi za prava priradnika albanske manjine kroz politički proces, da garantuje siguran i miran ulazak Združenim snagama bezbednosti. Takođe, navodi se i da vlade SRJ i Srbije poštuju predloženi program amnestije za sve članove OVPBM, koji dobrovoljno predaju oružje. Zahteva se i formiranje multietničke policije, traži se da se KFOR stavi na raspolaganje za prijem oružja, kao i da NATO i misija Evropske unije pomognu, prate i verifikuju proces demilitarizacije.

Prethodno je Beograd uspostavio kontakte sa predstavnicima KFOR-a, misije OEBS-a, posmatračke misije EU i NATO, koji su odigrali ključnu ulogu u potpisivanju dokumenta o prekidu vatre, tačnije o ulasku Vojske Jugoslavije u „tampon zonu”, kao i potpisivanju izjave o demilitarizovanju OVPBM. Prethodno, u vreme eskalacije borbi, tadašnji potpredsednik Vlade Srbije i predsednik Koordinacionog tela Nebojša Čović veoma brzo je predstavio plan i program rešavanja krize poznat kao Čovićev plan, koji je usvojila Vlada Srbije 6. februara 2001, a Savezna vlada sutradan.

Čovićevim planom je određeno, između ostalog, i uspostavljanje bezbednosti i mira u regionu, integracija Albanaca u politički, državni i društveni sistem Republike Srbije, ekonomski i socijalni razvoj regiona. Takođe, definisani su i zadaci Koordinacionog tela, njegov sastav, sredstva, budžet, plan medijske podrške i poziv Albancima na mirno rešavanje krize, kao i mesto i uloga međunarodne zajednice u ovom procesu.

Deo plana se odnosio i na uspostavljanje mera i bezbednosti u regionu i podrazumevao je potpunu i trajnu obustavu terorističkih akata, razoružanje ekstremista i raspuštanje njihove organizacije sa predajom oružja, povlačenje vanredno angažovanih vojnih i policijskih snaga, deblokadu saobraćajnica, slobodno kretanje svih građana i slobodan povratak svih raseljenih, uz amnestiju od krivične odgovornosti i pacifikovanje, odnosno „recikliranje” terorista u civile, sa potpunom slobodom njihovog kretanja, ukoliko do kraja ove faze nisu izvršili neko konkretno krivično delo.

U vreme oružanih sukoba u tri pomenute opštine, jugoslovenska i srpska vlada obratile su se KFOR-u da spreči delovanje albanskih ekstremista, pa je tako odlučeno da sa reči pređe na diplomatsku ofanzivu i pokušaju da ubede Zapad da ukine Kopnenu zonu bezbednosti prema KiM, gde su se sukobi dešavali. Oružana dejstva na jugu centralne Srbije postepeno su se prelivala i na sever Makedonije, što je imalo odlučujuću ulogu u tome da međunarodna zajednica počne da razmišlja najpre o suženju KZB. Kasnije je dogovoren ulazak Združenih snaga bezbednosti (ZSB) u KZB i to po fazama.

Na inicijativu Nebojše Čovića, u saradnji sa starešinama ZSB održano je više sastanaka sa komandantom KFOR-a i njegovim saradnicima. Prvi konkretan dokument potpisan je 12. marta 2001. u Merdaru, o ulasku Združenih snaga u Kopnenu zonu bezbednosti sektor C–istok. Dokument su potpisali general-potpukovnik Ninoslav Krstić, komandant ZSB, i general Karlo Kabiđozu, komandant KFOR-a. Kao rezultat dogovora i sprovođenja mera poverenja, uspešno su izvedene operacije ulaska ZSB u sve sektore KZB, čime je završen proces uspostavljanja kontrole nad celokupnom teritorijom zone.

Komandant KFOR-a Karlo Kabiđozu je u obraćanju novinarima tada rekao da je ovaj dan veoma važan, jer je postignut finalni sporazum o ponovnom ulasku VJ i policije u deo Kopnene zone. „U cilju postizanja bolje stabilnosti u regionu, jugoslovenska vlast će primeniti kontrolu nad tim područjem. VJ neće biti dozvoljeno korišćenje oklopnih transportera, a u prvom stepenu povratka biće ograničen broj graničara VJ i pripadnika policije”, kazao je Kabiđozu.

Nebojša Čović izjavio je da Plan i program predviđaju određenu aboliciju za sve koji nisu počinili zločin.  „Za sve drugo će biti po evropskim i međunarodnim pravilima. Nemamo manir da se bavimo osvetama niti je to karakteristika srpskog naroda”, naglasio je Čović. Jugoslovenskim snagama je dozvoljeno da koriste automatsko oružje i minobacače, kao i helikoptere, ali ne i tenkove i drugo teško naoružanje. Dozvoljeno im je i da hapse i uzvraćaju na eventualne napade, kao i da se suprotstave nelegalnim prelascima linije razdvajanja. Nakon 190 dana, od 22. novembra 2000. do 31. maja 2001, prvog juna 2001. na prostorima Preševa, Bujanovca i Medveđe obustavljeni su oružani sukobi i uspostavljen je mir.

Ulazak srpskih snaga u KZB

Nakon završetka događaja na Kosovu i Metohiji u junu 1999, Šefćet Musliju je sa dvanaestoricom svojih istomišljenika mahom iz Preševa, Bujanovca i Medveđe formirao jezgro OVPBM u Kopnenoj zoni bezbednosti. Nakon povlačenja naše vojske sa KiM, uspostavljena je KZB u dubini od pet kilometara i ukupne dužine 466 kilometara između KiM i centralne Srbije. Iza ove linije bile su stacionirane srpske snage bezbednosti. Zona je uspostavljena Vojnotehničkim sporazumom iz Kumanova, potpisanim 9. juna 1999, kao zona razdvajanja između Vojske SRJ i međunarodnih bezbednosnih snaga na KiM – KFOR. U ovoj zoni Vojska Jugoslavije nije imala dozvolu da patrolira, a ograničen broj lokalnih slabo naoružanih policajaca imao je zadatak da održava red.

Upravo u ovoj zoni osnovana je paravojna formacija OVPBM, u selu Dobrosin, nakon čega su započete prve akcije. Prvi put se pojavljuju u javnosti januara 2000. na sahrani braće Saćipi u selu Dobrosin, koji su stradali u unakrsnoj vatri između terorista i policije u istoimenom selu. Uniforme, procedure i taktike OVPBM-a bile su gotovo identične terorističkoj organizaciji OVK na Kosmetu. Čak se i veliki broj lokalnih komandanata i boraca OVPBM prethodno borio u redovima OVK. Navodni cilj je bio da se tri opštine otcepe od Srbije i pridruže Kosovu kako bi formirali veliku Albaniju.

U početku, OVPBM nije otvoreno zalazila u sukobe sa VJ i policijom. Prvo veće angažovanje pokazala je tokom sukoba kod Bujanovca, leta i jeseni 2000. godine. Aktivnost OVPMB bila je usko povezana sa borbom Oslobodilačke nacionalne armije u Makedoniji, tako da su možda i najveća oružana dejstva na jugu Srbije izvršena upravo početkom sukoba u Makedoniji, februara i marta 2001. godine. Naši državni organi smatraju je terorističkom organizacijom. Do eskalacije sukoba došlo je novembra 2000, a suzbijanje narastajućeg ekstremizma bilo je otežano ograničenjima u upotrebi policije i vojske u KZB. U decembru 2000, Savezna vlada donela je odluku o formiranju tela koje bi koordiniralo državne mere na rešavanju krize izazvane upadom albanskih terorista u KZB.

Mustafa: Obeležja OVPBM ne čine zlo nikome

Posle izjava više albanskih predstavnika sa juga centralne Srbije, da Beograd ne poštuje „Končuljski sporazum”, lider DPA Ragmi Mustafa juče je u izjavi za „Politiku” relativizovao ranije poruke. Na pitanje – šta je sadržaj ovog dokumenta i ko su potpisnici, Mustafa je rekao da, „koliko mu je poznato”, potpisali su ga „predstavnici Vlade Srbije, zatim međunarodne zajednice tada Šon Saliven, bivši komandanti Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe i naravno albanski političari”.

„Odmah nakon toga je usvojen Zakon o amnestiji bivših ratnika OVPBM. Pitanje je kako se sada, kada ova amnestija postoji, donosi zakon po kojem se uklanja spomen-ploča na mestu gde su pali ovi bivši borci. U ovom pravcu, to je apsolutno neprihvatljivo za njihove porodice i za sve Albance preševske doline”, kazao je Mustafa, dodajući da obeležja „ne čine zlo nikome” i da ne doprinosi miru u regionu da se oni uklanjaju.

Na naše podsećanje da je reč o Izjavi o demilitarizaciji i da dokument nije potpisala Vlada Srbije, lider DPA kaže: „Moguće je da nisu potpisali, ali parlament Srbije je usvojio odluku o amnestiji. Ali i da nisu potpisali, zakon postoji”. Na pitanje da li to znači da se dokument ne zove Končuljski sporazum nego Zakon o amnestiji koji je usvojila Vlada Srbije, Mustafa je odgovorio potvrdno.

Ćazimi likvidiran nakon četiri dana, Albanci digli spomenik

Bivši komandant OVPMB i prvopotpisani u Izjavi o demilitarizaciji Šefćet Musliju nastavio je da komanduje grupom terorista i posle maja 2001. i učestvovao je u formaciji ANA koja je izazvala sukobe u Makedoniji. Stavljen je na američku crnu listu, a KFOR ga je uhapsio 12. aprila 2003. godine. Nalazio se u zatvoru pri bazi „Bondstil” kod Uroševca, gde je osuđen na deset godina. Pušten je iz zatvora 26. maja 2011. godine. Srbija je za njim raspisala poternicu. Među 170 bivših pripadnika OVK, za kojima je Srbija raspisala poternice preko Interpola zbog sumnje da su počinili ratne zločine, našao se i Mustafa Šaćiri. Ridvan Ćazimi, kojem su pojedini lokalni Albanci u selu Veliki Trnovac podigli spomenik, poginuo je u vatrenom okršaju sa srpskim snagama bezbednosti 24. maja 2001, samo četiri dana posle potpisivanja Izjave o demilitarizaciji.