Nacionalni parkovi kao skladišta za nuklearni otpad
Britancima je ostalo samo da se nadaju da će u vladi prevladati razum, te da neće stupiti na snagu plan prema kojem bi visokoradioaktivni nuklearni otpad mogao biti zakopan u izuzetnim prirodnim lepotama kakvi su nacionalni parkovi.
Ideja koja skrnavi samu svrhu prirode, pa i dragocenu nacionalnu imovinu, zaprepastila je borce za zaštitu životne sredine. Bez reči je ostavila tamošnju javnost. Ipak, vlastima kao da nisu jasne emocije građana koji traže da prirodni dragulji ne postanu domovi otpadu. Posmatrano iz prizme zakonodavaca, sasvim je opravdano da nezgodni problem s nuklearnim smećem trajno reše tako što će ga duboko zakopati, pa i u zaštićenim prirodnim područjima. Jasno, duboko ispod površine bajkovitih šuma, jezera, livada. Ovi moćnici, koji su ranije razmišljali da otpad odlažu u more ili ga lansiraju u svemir, pojasnili su stanovništvu zatečenom tom idejom da je, s obzirom na opasnu prirodu ovog materijala, sasvim razumno da pitanje sigurnosti nadjača pitanje zaštite životne sredine.
Uostalom, pomenuta podzemna staništa nalazila bi se na dubinama i do 1.000 metara, a materijal bi se odlagao u kapsulama koje bi potom do iznemoglosti zatrpavali kamenjem. I gde je tu problem? Zašto, onda, najlepše engleske ili velške pejzaže ne bismo posmatrali kao potencijalne deponije?
Što se tiče ljubitelja lepog i zdravog pejzaža, koji razmišljaju o nemerljivoj šteti koju ovaj poduhvat može naneti prirodi, morbidna je sama pomisao da se toksične materije skladište u najlepšim predelima – plućima zemlje.
Nuklearni reaktori proizvode oko petinu struje u Velikoj Britaniji. Tokom pola veka korišćenja ove vrste energije, u ovoj zemlji je stvoreno oko 750.000 kubnih metara otpada, za čije uklanjanje država nema trajno rešenje. Vlasti su se hvatale ukoštac s problemom tako što su, nudeći novac lokalnim zajednicama, pokušale da nađu domaćina postrojenjima za otpad. Pre nekoliko godina glavni kandidat bila je Kambrija na severozapadu Engleske, kojoj je natuknuto da bi radioaktivni materijal mogao završiti u njihovom nacionalnom parku Lejk Distrikt, koji uživa Uneskovu zaštitu. Zvaničnici su često u medijima isticali da bi izgradnja postrojenja za odlaganje stvorila 1.000 radnih mesta, a kasnije još 600. Ipak, lokalci i vlasti ove pretežno brdovite i turističke regije osujetili su pokušaje vlasti da izgrade strojeve od 12 milijardi funti.
Smatrali su, kao i sadašnji protivnici inicijative o zakopavanju otpada u nacionalnim parkovima, koje podržava Zelena partija, da je sramno i pomisliti kako kompanije sahranjuju otpad u njihovom krajoliku nadaleko cenjenom i slavljenom kroz slikarstvo i književnost.
Umesto toga, Zelena partija, kako piše „Indipendent”, ima za nadležne drugi predlog. Oni kažu da je ideja da se otpad skladišti po nacionalnim parkovima dokaz da vlada ne bi trebalo dalje da ulaže u nuklearnu infrastrukturu, već da budućnost vidi u čistoj, obnovljivoj energiji, poput vetra i sunčeve energije. Njima je, kao i dobrom delu tamošnje javnosti, već duže vreme misterija zašto Velika Britanija, u tome usamljeno među velikim zapadnim nacijama, insistira na tome da održi i podrži ovu zastarelu tehnologiju minulog veka. Još su osamdesetih i devedesetih godina Britanci potrošili stotine miliona funti u potrazi za lokacijama, ali ipak ne odustaju. Lokalnim zajednicama širom Engleske, Velsa i Severne Irske nudili su milion funti godišnje ako dobrovoljno ugoste podzemne kapsule za odlaganje toksičnog otpada. Vlasti su verovale da je finansijski podstrek jedan od načina da se ohrabre meštani, nakon što su raniji napori vođeni pričom o otvaranjima radnih mesta pali u vodu.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
