Beogradski čvor

Na beogradskim ulicama ima dovoljno vozila javnog prevoza. Autobusi i tramvaji idu redovno i uobičajenim trasama. Većina ulica je prohodna za vozače. I Prokop je konačno potpuno funkcionalan, a slično je i sa stanicom Topčider. Uglavnom – i železnički i autobuski prevoz najnormalnije funkcionišu. Ukoliko nekih saobraćajnih izmena i ima, obaveštenja o tome objavljuju se na vreme i na svim stanicama.

Ako sve ovo dosad nisu uočili, Beograđani i gosti glavnog grada hitno bi trebalo da skoknu do optičara i nabave naočare sa velikom dioptrijom. One će im pomoći da konačno progledaju i uoče slike Beograda koje vide nadležni za saobraćaj u glavnom gradu uporno nas već sedmicama uveravajući – saobraćaj u Beogradu odlično funkcioniše.

Ali, ko iole koristi javni prevoz i ko god vozi beogradskim ulicama teško da bi mogao da se saglasi sa takvim opisima saobraćaja iz pera nadležnih.

Saobraćajna prizma putnika potpuno je drugačija.

„Otišao sam na Prokop, koji sam jedva našao, a onda sam tamo saznao da mi voz polazi iz Topčidera. Tek do njega nisam znao kako ću stići.” „Duže od sat smo čekali autobus 82, da bismo onda slučajno, jer obaveštenja nije bilo, saznali da ide sa sasvim druge stanice.” „U Bulevaru despota Stefana je haos, jesu li morali i njega da rade kad i Takovsku?”

Otkako je pre mesec i po ugašena Glavna železnička, a polasci vozova raseljeni na više stanica i otkako je počelo istovremeno sređivanje više ulica u gradu, zbog čega su mnoge linije javnog prevoza preusmerene, a ulice zatvorene, vozači i putnici ne znaju kojom trasom da idu i posle koliko će vremena stići do odredišta.

Kako bi i znali?

Nadležni na zamerke putnika i vozača uzvraćaju da se i u drugim metropolama ulice sređuju leti, da se zbog razvoja grada i u svetu pojedine stanice sele, a da se zbog svega toga mnoge linije javnog prevoza preusmeravaju. Nije problem ni što se ulice sređuju ni što se stanice sele ni što se neke linije skraćuju, preusmeravaju, povremeno i ukidaju. Ali, problem je, i to ogroman, kada se sve to dešava istovremeno, a teren za sve te promene nije pripremljen.

Kada bi nadležni gledali iz ugla putnika, videli bi, na primer, da na brojnim stajalištima satima uzalud čekaju autobus samo zato što se niko nije setio da ranije okači obaveštenje da su vozila s te linije preusmerena. Ako bi skoknuli na „završeni” Prokop, videli bi kako se grupica ljudi dovija da do perona spusti osobu sa invaliditetom jer nema lifta, već postoje samo stepenice.

Kad bi se nadležni konačno provozali gradom mogli bi bolje da sagledaju zapetljanost prestoničkog saobraćajnog čvora u koji su putnici i vozači već duže uvezani.