Trn u nozi na dugačkom putu

Kad nekome pomognem, radujem se njegovoj radosti. Trenuci njegove sreće su dar za mene. I, uvek sam radio da imam za sebe, ali i da drugoga pomognem. Tako sebe opisuje Milomir Glavčić, Kanađanin i Srbin. U ranoj mladosti, u rodnim Popama kod Jošaničke Banje, siromah bez roditelja, više gladan nego sit. U poznim godinama bogat čovek, ne samo u novcu nego i životnom iskustvu prepunom iskušenja, rizika, opasnosti...

Darovao je nedavno kraljevačkoj bolnici novi skener, a pre toga magnetnu rezonancu i nekoliko manjih aparata. Ovom gradu je poklonio i most preko Ibra, dečji vrtić... U rodnom kraju sagradio je dom kulture, dve crkve, pomogao asfaltiranje nekoliko puteva. Obnovio je tamo i zgradu škole, u koju je zbog siromaštva išao pocepane odeće, bez knjiga i školske torbe...

Tako je u Srbiju uputio oko sedam miliona evra i postao jedan od naših najvećih donatora i zadužbinara.

„Nema takvog čoveka na svetu”, čuje se često u Kraljevu. A, reč je o ljudini dobre duše, vičnom mnogim poslovima i poznavanju nekoliko jezika. Sve je savladao u svojoj uzbudljivoj životnoj školi. U rodnom kraju je radio na selu, posle šegrtovao u Beogradu, učeći za mašinskog radnika... Rat ga je u tome prekinuo pa je otišao u vojsku iz koje je, ne znajući ni da pliva, na letnjeg Svetog Nikolu 1947. godine, ilegalno preveslao Prespansko jezero i našao se u Grčkoj. Nije mirovao ni u izbegličkom logoru u Solunu pa je otvorio radionicu i za proizvodnju obućarskih igala. Onda je u Italiji bio uspešan stolar da bi se skrasio u Kanadi. Tu je radio i gradio, hotele, bioskop... Bio je zemljoposednik nadomak Nijagarinih vodopada. Dobro mu je napredovao biznis, zavoleo je i uspeo da uđe u tajne ugostiteljstva, kulinarstva i građevinarstva.

Sada živi mirno u elitnom delu Nijagare Fols, u lepoj, ali skromno opremljenoj kući. Iako uveliko troši 94. godinu, vitalan je, kako umno, tako i fizički. Kad smo mu bili gosti, primetili smo da uvek žuri i zvižduće. Uverili smo se da lepo peva, da voli muziku. Takve je naravi, kaže, da prezire namrštenost i lenjost. Ima dara i za lepo pripovedanje pa je napisao i autobiografsku knjigu „Trn u nozi na dugačkom putu”. I danas svakodnevno ima posla jer na prostranom placu gaji cveće, a u bašti paradajz, luk, krastavac... Kad povrće sazri, njime daruje i sve komšije. Sam proizvodi vino, a popije dnevno čašu-dve... Probali smo taj njegov proizvod uz ručak, uz odlično pripremljen podvarak od kiselog kupusa iz njegove kace. Mirisao je tada njegov dom na Srbiju, na otadžbinu u kojoj nije bio sedam decenija, ali je nije zaboravio.

U životu mu je saputnica i u svemu podrška supruga Armelina, s kojom ima dvoje dece Mihaila i Jovanku. Oni imaju svoje životne puteve, ali ni približno trnovite kakav je bio put Milomira Glavčića.