Velike stvari dešavaju se i u malim gradovima

I ovoga puta program festivala bio je raznovrstan. Dnevni događaji bili su namenjeni deci i mladima, i u nekima od njih učestvovali su Vule Žurić i Slavimir Stojanović Futro, dok su u večernjim satima vođeni razgovori o knjigama i priređivani koncerti, među kojima je ubedljivo najposećeniji bio koncert Radeta Šerbedžije, Miroslava Tadića i Ivet Holzvort. U prisnoj atmosferi, na koju umetnici poput Šerbedžije reaguju čistim emocijama, oduševljenje publike bilo je tako živo da je postalo opipljivo.

Kako je to jednom primetio publicista Petar Popović Peca, publika koja posećuje pozorišne predstave u Raški uvek je svečano odevena. Tako je bilo i treće večeri ovog festivala, u prepunoj velikoj sali Doma kulture, koja je na kraju odjekivala ovacijama, kada je prikazana predstava „Banović Strahinja”, po tekstu Borislava Mihajlovića Mihiza i u režiji Nebojše Bradića.

O kvalitetu književnog programa govore predstavljanja knjiga „Uzbudljivi gradovi” Grega Ričardsa i Roberta Palmera (u izdanju „Klija”), zatim dela „Knjige za Ljudmilu” (izdanje Centra za kulturu „Gradac” iz Raške), teoretičarke književnosti Ane Stišović Milovanović o postmodernim romanima Milisava Savića, kao i monografije „Izuzetni parovi 20. i 21. veka” Nede Todorović i Radmile Stanković (izdanje „Cepter buka”). Poslednje večeri predstavljena je i knjiga „Doba heroja” (izdanje „Geopoetike”) Zorana Paunovića, o kojoj su govorili Milan Vlajčić i autor.

Delo „Uzbudljivi gradovi” govori upravo o tome na koji način građani udruženim aktivnostima mogu da unaprede infrastrukturu svojih gradova, povodom stvaranja imidža kulturnih prestonica Evrope i održavanja različitih manifestacija. Time se stvaraju održivi programi koji gradovima donose stalnu dobit u budućnosti.

– Niko ne može da promeni svoj grad nabolje ako ga mrzi. Grad mogu da izmene sanjari koji se ne stide nesavršenosti svoga grada, već pozitivnim primerima pokreću njegov preobražaj. Za mene je Raška mala kulturna prestonica Srbije. Violinistkinja Ivet Holzvort došla je iz Los Anđelesa, a posle koncerta u Raški doslovno je odlepršala sa bine. Tokom 25 godina postojanja „Raških duhovnih svečanosti” svedoci smo toga da se velike stvari događaju i u malim gradovima – primetio je Popović. Po njegovom mišljenju, Glazgov je uspešan primer grada koji je od „gusenice” postao prelepi „leptir”, i koji je postajući kulturna prestonica Evrope trajno promenio svoje obličje.

Ana Stišović Milovanović u delu o postmodernim romanima Milisava Savića načinila je smeli, vrednosni izbor iz književnog opusa ovog autora, uočavajući pri tom odnose života i literature, faktografije i fikcije, kako je to uočio Sava Damjanov. A autorka knjige naslov je objasnila Ljudmilom, junakinjom Itala Kalvina, koja voli književnost, pa su knjige Milisava Savića napisane upravo za takvog strastvenog čitaoca...

Jedna od najdirljivijih promocija knjiga bila je ona u kojoj su učestvovali Svetlana Bojković, Radmila Stanković i Nebojša Bradić, govoreći o izuzetnim ženama koje su stvarale srpsku kulturu, kao i o bračnim parovima koji su udvojeni unapredili svoje stvaralaštvo u korist opšteg dobra. Izgleda da publika u Raški ima tu moć da otvori sagovornike, pa je Svetlana Bojković tako izrazila mišljenje da je najuspešnija bila u onim ulogama od kojih je imala prikrivenu bojazan, kao što su role Žanke Stokić i Milunke Savić, a da su joj najdraži partneri bili kolege Petar Kralj i Đuza Stojiljković. Svetlana Bojković ovom prilikom otkrila je i to da joj je prvi suprug Miloš Žutić bio veliki profesionalni uzor, a da joj je gluma pomogla da prevaziđe smrt drugog supruga Ljubomira Mucija Draškića. Da je sada u srećnom braku sa diplomatom Slavkom Kruljevićem. Nebojša Bradić, koji retko govori o svojoj privatnosti, ovoga puta dao je suštinu svakog uspešnog odnosa, a to je da u vremenima krize moramo iznova i iznova da se odlučujemo za onoga koga volimo.

Ono što je pored ljubavi najvažnije, a to je sloboda, prizvano je u razgovoru o delu „Doba heroja” koje govori o najvećim stvaraocima rokenrola. Ako ova knjiga ima neku svrhu, kako je to rekao autor Zoran Paunović, ona bi bila da skine prašinu sa starih ploča kako bismo još jednom čuli poruke sveta koji je imao perspektivu.