utorak, 22.06.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
ODLAZAK PREDRAGA EJDUSA

Ako ne igram, umro sam

Do poslednjeg trenutka nosio je u sebi istim intenzitetom glumački žar kao u vreme kada je osvajao pozorišno nebo
(Фото Вукица Микача)

Trajanje u glumi je za mene beskrajno važno. Igram, dakle postojim. To je moj umetnički kredo. Ako ne igram – umro sam! Ne postojim, govorio je u jednom od poslednjih intervjua za „Politiku” bard domaće pozorišne scene Predrag Ejdus, koji je preminuo preksinoć u Beogradu posle duže bolesti u 72. godini života.

Predrag Ejdus potiče iz lekarske porodice i važio je za crnu ovcu” u familiji jer se jedino on otisnuo u glumačke vode. Njegovi preci, odnosno deda i baba, stigli su na ove prostore još 1909. godine preko Mađarske iz grada Dvinska, današnjeg Daugavpilsa na reci Dvini iz istočne Letonije, odakle se deo porodice raselio zbog antisemitskih pogroma. Deo familije otišao je u Segedin, a Predragovi baba i deda posle studija u Nansiju za trajno mesto življenja odabrali su Beograd. Nažalost, streljani su na Sajmištu 1941.

Iz najranijeg detinjstva Ejdus nosi lepe uspomene i na svog deda-ujaka s majčine strane, akademskog slikara Svetolika Lukića, jednog od prvih dobitnika „Politikine” nagrade za likovnu umetnost. Ozbiljniji dodir s pozorišnom umetnošću veže ga za drugi razred gimnazije i prvu rediteljku Svetlanu Cecu Bojković, koja ga je na jednom školskom odmoru pitala da li hoće da učestvuje u jednom recitalu, a nešto kasnije postao je član „Dadova”. Deset godina potom postaje stalni član Narodnog pozorišta u Beogradu, a u međuvremenu je završio Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu u klasi Ognjenke Milićević. Do tada, Ejdus je bio impresioniran sportom, planinario, išao u izviđače...

Igrajući svoje junake, putovao je zemljom i svetom pod samo jednim uslovom: da sedi na prvom sedištu u autobusu, gde može komotno da obnavlja tekst i čita „Politiku”, od koje se nije odvajao ni tokom uobičajene svakodnevice, ali ni na putovanjima

Ceo spektar istorijskih junaka tokom proteklih decenija naš veliki glumac odnegovao je u svom dramskom fundusu – i Nikolaja Drugog i Kneza Miškina, pa Napoleona, Joakima Vujića, Aleksandra Karađorđevića Fausta, Tiresiju... S istim tragalačkim žarom Ejdus je tokom duge i bogate karijere snažno na sceni branio i Doktora Šena, Sergeja Aleksandroviča, Osipa Mendeljštama, Alekseja Fjodoroviča Karamazova, Fausta... Odnosno, intrigantnog Kazanovu Šajloka, Kir Janju, Jakova Nedeljkovića... s kojima je iz večeri u veče izlazio pred pozorišnu publiku.

Do poslednjeg trenutka Predrag Peca Ejdus nosio je u sebi istim intenzitetom glumački žar kao u vreme kada je osvajao pozorišno nebo. Teško je izbrojati sve uloge koje je tokom proteklog perioda tumačio. Pozorišni hroničari zaustavili su se na brojci od 250 junaka, ali ih svakako ima i više. Tu je i 50 filmskih, isto toliko televizijskih ostvarenja. Ipak, u svojoj biografiji i te kako je priželjkivao i Šekspirovog: „Kralja Lira”, o kojem je godinama maštao i koji mu je, evo, ostao nedosanjani san.

– Šekspira sam igrao, ali ne preterano. Lik Šajloka u „Mletačkom trgovcu” je kruna mog bavljenja Šekspirom, mada jako volim i predstavu „Henri Šesti” budući da su to prve izgovorene srpske reči u londonskom Glob teatru – pričao je Ejdus za „Politiku”. S predstavom „Nastasja Filipovna” Narodnog pozorišta iz Beograda, u režiji Mire Erceg, prešao je Atlantik. Igrao je i u mnogim pozorištima u zemlji i regionu. Veoma je voleo da tumači Ilju Oblomova u predstavi „Oblomov” na sceni Crnogorskog narodnog pozorišta u Podgorici, ali i Porfirija Petroviča u komadu „Zločin i kazna” na istoj sceni. Igrao je i na redovnom repertoaru u Zagrebu, Novom Sadu...

Gotovo je nemoguće pomenuti i obuhvatiti sve predstave i uloge koje je tumačio, a posebno mesto na toj skali zauzimao je i Geteov „Faust”. U Ejdusov život ušao je čudnim sticajem okolnosti, posle emisije „Bardovi teatra”, u kojoj je poželeo da tumači taj lik. Desilo se da ga upravo pozove Mira Erceg iz Berlina s pitanjem da li bi radio s njom „Fausta”...

– Šta sve glumac mora da poseduje? Mnogo toga! Prvo fanatičnu veru da je to jedini posao koji može i ume da radi. Ako to nema, po meni ne treba da se bavi ovim poslom. Teško neko može da odluči da se bavi glumom u dvadesetoj godini. To mi je nepojmljivo. Beskrajno je važno poštovati publiku. Osvešćenja, zamišljenosti, to mora da bude potreba i svakog pozorišnog čina, ali i glumca. Da svojom transformacijom uvede publiku u posebno stanja. A glumac mora da vlada, da kontroliše to stanje, da diše sa publikom – govorio je Predrag Ejdus.

Sarađivao je Ejdus sa najvećim rediteljima sa ovih prostora, ponajviše sa Egonom Savinom, ali i Dejanom Mijačem, Slobodanom Unkovskim, Vidom Ognjenović, Nikolom Jevtićem, i ostao pri stavu da bez „velikog, dobrog reditelja nema pravog pozorišta”. Sa rediteljem Nikolom Jevtićem na sopstvenoj koži osetio je „teror” zabrane i cenzure u pozorištu. Bilo je to aprila 1980, u slučaju predstave „Karamazovi” po delu Dušana Jovanovića. Igrao je puno u političkom teatru sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Čak je u mladačkom periodu sanjao da bude uhapšen na sceni, da ga odvedu u zatvor i da tamo provede neko vreme zbog subverzivne pozorišne delatnosti. A zabranu u pozorištu doživeo je u slučaju predstave „Karamazovi” u slobodarskom Beogradu i pored toga što je bio u pitanju briljantan komad uz isto takvu podelu: Neda Spasojević, Miloš Žutić, Petar Banićević i drugi.

Na pitanje šta bi voleo da zaboravi, Ejdus je bez razmišljanja odgovarao:

– Raspad Jugoslavije! To je za mene verovatno najtragičniji momenat u životu, čak čini mi se i lični. Uvek sam se izjašnjavao i osećao kao Jugosloven. Sa jedne strane, to je bilo moguće jer se moj otac izjašnjavao kao Jugosloven, iako je jevrejskog porekla... Što se tiče jevrejskog porekla, moja majka je Srpkinja, od porodice Lisičić i nisam ortodoksni Jevrejin jer oni računaju porodičnu lozu po ženskom članu. Za Srbe opet nisam bio Srbin jer mi je otac Jevrejin i uvek sam osećao pripadništvo Jugoslaviji, geografski i kulturno kao nečemu meni jako bliskom. Verovao sam u taj multikulturalni prostor, u bratstvo i jedinstvo, druženje. Imao sam mnogo prijatelja u Hrvatskoj, Sloveniji, Bosni i Hercegovini, Makedoniji i shvatao kolike prednosti ima Jugoslavija. Raspad zemlje je za mene bio bolan, do poslednjeg trenutka nisam verovao da je to moguće, a posebno na taj način. Strahovito sam bio osetljiv, a i danas sam na sve vrste ekstremizama.

Na Ejdusovom repertoaru u protekloj sezoni bilo je čak 18 naslova. Od toga, recimo, „Kir Janju” igrao je 24 godine, „Govornu manu” 20 sezona, „Mletačkog trgovca” 13 godina, „Ujkin san” celu deceniju... Sa svojim junacima putovao je zemljom i svetom, pod samo jednim uslovom, da sedi na prvom sedištu u autobusu, gde može komotno da obnavlja tekst i čita „Politiku”, od koje se nije odvajao ni tokom uobičajene svakodnevice, ali ni na putovanjima.

Nikita Milivojević: Pomislili smo da je neuništiv

Nažalost, otišao je još jedan glumac. Pamtim ga po vrlo ličnim događajima, anegdotama sa proba koje je teško prepričati. Zapravo, to su vrlo intimni trenuci. Ono što mogu da kažem jeste da takve generacije polako nestaju, generacije glumaca koje su tako profesionalne, precizne, koje imaju posebnu etiku prema svom poslu. Način na koji je Ejdus dolazio na probe u smislu da proverava da li je sve na svom mestu, da se sprema, bio je jedinstven. Zato je mogao dugo da opstane kao vrhunski profesionalac, pored toga što je bio vrlo neobičan, posebnog talenta. Neverovatno je kakvu je energiju imao. U jednom trenutku smo pomislili da je neuništiv. Koliko puta je uspeo da izađe iz bolnice i već sutradan da nastavi da igra. Kao da ga je scena stalno vraćala u život

Branislav Lečić: Peca čelik otišao je boreći se

Odlazak Predraga Ejdusa je ogroman gubitak za srpsko glumište. Dovoljno je osvrnuti se šta je iza sebe ostavio i shvatićemo do koje mere smo sada ostali uskraćeni za jednu veliku glumačku dimenziju. To je moje duboko ubeđenje kao čoveka, ali i pojedinca koji pažljivo posmatra šta se dešava u pozorištu. Ono što je lično jeste da je Peca čelik, kako smo ga zvali, jer se uvek borio i sa bolešću i sa svim nedaćama da bi sačuvao i dignitet i lepotu pozorišnog stvaralaštva. Veličanstveno i dostojanstveno je i otišao: boreći se. Znamo da je ta njegova bolest trajala duže, ali je on uvek uspevao da se izvuče. I sada sam se nadao da će uspeti da je pobedi, ali izgleda  da je ovo bio taj poslednji trenutak kada više nije mogao dalje. Od kada znam za ljude u pozorištu nisam video da je neko strasnije vezan za samu pozorišnu scenu. Za Pecu je to bio život. Znao sam da je onoga trenutka kada ne bude mogao da dođe na scenu, njegov kraj.

Svetlana Bojković: Ostali smo bez kapitalnog stuba teatra i kulture

Verovala sam da će kao i mnogo puta do sada  uspeti da pobedi tu opaku bolest sa kojom se herojski borio već više od deset godina. Međutim, nije se nažalost tako završilo. Ostali smo bez sjajnog glumca, čoveka, ali i jedinstvenog umetnika. Tu energiju, žar, radoznalost u istraživanju kroz umetnost glume niko od nas nije imao u tom stepenu, kao što je imao Predrag Ejdus. Kao što se kaže: mislim dakle postojim, Pecina deviza je bila: igram, glumim dakle postojim. Bio je neumoran, ogromno je delo njegovo na našim pozornicama. Obišao je svet sa svojim ulogama, bio divan partner, pun šarma, duhovitosti, topline. Ostali smo bez kapitalnog stuba ne samo u našem teatru već i u kulturi uopšte.

B. G. T.

Komеntari1
eeb13
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sasa Trajkovic
Dirljivo je kako se glumci opraštaju od vlikana našeg glumišta dirljivo , bez patetike i hiperbola jednostavne tople reči pune ljubavi prema jednom od pripadnika kulta boginje Talije ... umro je Ejdus ali će njegovo delo živeti još dugo kao primer mladim glumcima kako se živi NE od umetnosti već za UMETNOST.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja