Sreda, 01.12.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
SA NASLOVNE STRANE

I moja je priča nadrealna

Dve godine sam uzimala autograme od glumaca. Sve dok me neko nije „prijavio” profesorki Marić. „Znate li vi da je Robert de Niro vaš kolega”, pitala me je ona. „Nemojte to da govorite, molim vas”, odgovorila sam joj kroz smeh. Za mene je to bilo toliko veličanstveno, bila sam zaljubljena u te ljude i nisam verovala da sam deo tog sveta. Mislila sam da će me neko dodirnuti za rame i reći „Sad je sve završeno”, priseća se Sofija Juričan
(Фото А. Васиљевић)

Sofiji Juričan ni na kraj pameti nije bilo da će upisati Fakultet dramskih umetnosti. Konkurisala je ali se više spremala za prijemni na Filozofskom fakultetu jer je želela da studira istoriju. I dok je učila o bitkama pozvala ju je drugarica iz detinjstva Maša Dakić, koja je takođe konkurisala na FDU, i rekla kako su je upravo prozvali. I, tako je nesuđena istoričarka krenula posve drugačijim putem. I stigla da se nedavno predstavi i TV gledaocima koji sa nestrpljenjem iščekuju svaku novu epizodu sitkoma „Istine i laži”.

– Da bih stigla na prijemni pare za taksi sam pozajmila od komšije stomatologa. Kada sam došla bila sam poslednja pa su moju buduću profesorku Gordanu Marić pitali da li želi da me primi naknadno... Napolju je lila kiša, ja polumokra… Ta moja priča deluje nadrealno. Inače, tri dana pred   prijemni odlučila sam da promenim spremljeni tekst iz Strinbergove „Gospođice Julije” i zamenim ga sa Julijom iz Šekspirovog „Romea i Julije”. Iskusniji su mi pričali da je to ozbiljan kamen spoticanja jer je reč o stihu. Ali pošto sam ja od osnovne škole bila recitator taj stih sam govorila kao da je dramski tekst. Čula sam i da je dobro ako mi članovi komisije traže neku imitaciju, da je to znak da im se sviđam, priča mlada glumica.

I, začula je to presudno pitanje „Znate li neku improvizaciju”. Brže-bolje se pohvalila kako ih zna više od deset i uspela da ih nasmeje.

Prijemni je završen, a mlada Pančevka nije ni znala gde se tačno nalazi. Novi Beograd nije poznavala, znala je samo da mora da stigne do Dunav stanice.

– U vreme kada sam polagala prijemni na mestu na kojem su sada   silne zgrade nije bilo ničega. Samo poljana. Stajala sam nakon ispita ispred zgrade fakulteta razmišljajući kako do Dunav stanice kada sam začula glas koji mi kaže da dođem sutra i ponesem patike. Kako sutra, pitam ja, kada imam prijemni na Filozofskom. Onda prekosutra stigne odgovor, priča glumica koja je uspela da položi i prijemni na Filozofskom ali i da odnese malu „pobedu” u porodici i ostane u Srbiji jer je njena mama želela da se presele u Italiju i jedini razlog ostanka u Srbiji bio je Sofijin uspeh na prijemnom na FDU.

– Bila je ubeđena da nemam šanse. A upravo me je ona uvela u taj svet, vodeći me ne samo u dečje pozorište već i na predstave za odrasle. Stalo sam tražila prvi red, želela sam da osetim miris kostima. Sećam se kako se onako mala čvrsto držim za fotelju da ne bih ustala i jurnula da poljubim glumce na sceni. Osećala sam uzbuđenje koje me nikada nije prošlo. Kad god se diže zavesa, i sada kada sam u publici,  srce mi  jako   udara – priča glumica koja na fakultetu nije propustila nijedan čas.

Priznaje Sofija i da je prvih godinu dana studija mislila kako je greškom stigla na fakultet. I kako je dve godine uzimala autograme od glumaca. Sve dok je neko nije „prijavio” profesorki Marić.

–Znate li vi da je Robert de Niro vaš kolega – pitala me je ona, a ja sam umrla od smeha. – Nemojte to da govorite, molim vas– odgovorila sam joj. Za mene je to bilo toliko veličanstveno, bila sam zaljubljena u te ljude i nisam verovala da sam deo tog sveta. Mislila sam da će me neko dodirnuti za rame i reći: „Sad je sve završeno”. A, eto, izašla sam kao student generacije sa FDU, sa nagradom Univerziteta umetnosti, sa najboljom ocenom iz glume i najvećim prosekom. A ja sam se sve vreme pripremala da će biti kraj, priča naša sagovornica.

Umesto kraja njoj se otvorio neki novi početak.

– U trećoj godini sam došla da odradim dve, tri epizode „Mješovitog braka”, da kao student zaradim za more, za Tursku, i ostala dve godine.

Na kraju četvrte, uskočila sam u „Neuhvatljivi sistem glume” na Maloj sceni Ateljea 212... Uskočila sam u mnoge uloge i tu ostala. Četiri godine sam bila honorarac ali bila sam deo ansambla. Ni tada nije bilo lako doći do posla kao što nije ni danas. Primljena sam i sada sam stalni član. Sve vreme sam igrala… Plate nisu velike, zato i radimo sa strane. Da su iole pristojnije ne bismo se lomili okolo – kaže glumica koja je umesto Borke Tomović ušla u seriju „Istine i laži” i prihvatila se ozbiljnog posla – tumačenja uloge psihijatrice Vanje.

Pošto joj je majka psihoanalitičar, Sofiji ovo  je poznato polje. Pogotovo što je i ona, kao studentkinja, išla na psihoterapiju.

– Dok sam bila na akademiji izgubila sam skoro celu porodicu, mamine roditelje koji su me podigli. I tatinu mamu. I tatu. Prvu premijeru igrala sam na dan tatine sahrane. Imala sam 22 godine i bila na trećoj godini studija. Radila sam predstavu „24 zida”, moju prvu u Beogradskom dramskom pozorištu, u martu 2003. Istovremeno sam bila izabrana da igram Maljčiku u „Rodoljupcima” sa Dejanom Mijačem. Trebalo je da odem na prvu čitajući probu, tamo cela postava... Pre nego što sam ušla zazvonio mi je telefon i javila mi se moja kuma da mi izjavi saučešće. Tata je imao rak pluća ali ja nisam znala da je umro. Mama je čekala da dođem kući. Tako sam to saznala od kume ispred Jugoslovenskog dramskog. Svi su pričali kako je kod Mijača i drvo igrati velika stvar. I ja, od devojke koja je skupljala autograme dolazim na tu prvu čitajuću probu, vidim celu postavu kako gledaju prve „Rodoljupce”... Otac mi je umro ali ne smem to nikome da kažem. Naučeni smo na akademiji da uprkos svemu moramo da radimo. I ja tako sedam,   znam da ako ne mogu ja, ima ko hoće. Iz priče sam znala Nenada Jezdića, priđem njemu i kažem mu da su mi upravo javili da mi je umro otac. Pitam ga smem li to da kažem Mijaču. „Naravno”, odgovori Jezdić. Priđem Dejanu, a on mi kaže, „Idi, dušo”. Bilo je to 9. marta 2003. U Beogradskom dramskom su me pitali da li   mogu 11. marta da igram pretpremijeru „24 zida”. Na dan tatine sahrane. Moj tata je na FDU završio organizaciju programa za decu i mlade, bio je osnivač Malih scena u Pančevu i amaterskog pozorišta i Džez kluba, radio u Domu omladine, bio veliki filmofil... Znala sam da bi on razumeo, da bi čak i voleo da igram i da će to biti najbolji dokaz da će on biti zauvek deo toga. Sahrana je bila od 16 sati a ja sam svoju prvu pretpremijeru igrala u Beogradskom dramskom te večeri u 20.30. Premijera je otkazana jer je tog 12. marta ubijen Zoran Đinđić – priča Sofija Juričan.

Posle su usledili „Rodoljupci”, „Seks za početnike” u „Dušku Radoviću”, u pauzama je vežbala „Ričarda Trećeg”, jer ... život ide dalje.

Njena Vanja u „Istinama i laži” na  početku je malo histerična, ali s pravom.

– Trudna je. I na ivici nervnog sloma zbog partnera koji je vara, zbog toga što će biti samohrana majka. Njoj se u tom trenutku raspada život. Kroz naredne epizode ona će morati da pronađe samu sebe, moraće da počne da radi. Ovo je izazov, ljudi su se navikli na Borku. U građenju uloge postoji nešto što je zadatost. Da sam se ja pitala moja psihijatrica bi bila žena sveta, slobodnija... Mislim da ću je graditi da bude malo luckastija. Ta žena nije neka srećna trudnica već osoba kojoj se život raspada. I meni je super da to bude jedna samohrana majka kojoj je teško i koja može da bude i čupava jer nije celu noć spavala. Nisu žene stalno doterane već su i neuredne i teško im je... Biće i duhovitih scena ali bih volela da se zna da život nije samo lep – kaže naša sagovornica priznajući da nikada nije mislila da je gluma laka niti je krenula tim putem da bi živela glamurozan život.

– Volim pozorište, to je glavni razlog. Svaki put  kada se digne zavesa ja pomislila „Dok ima ovoga, biću srećna!”

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.