Čamac u čaši pitke vode

Zašto Tači nije imao pripremljen čamac na jezeru Gazivode nego su njegovi „specijalci” kopnenim putem preneli čamac od Vrbničkog jezera do Gazivoda. Albanski mediji na Kosmetu se sprdaju i primećuju da „o snazi jedne države svedoči i to da na jednom od najznačajnijih kosovskih jezera (Gazivode) nema nijednog čamca”.

Čamcem sa jakim benzinskim motorom najpre je upravljao direktor policije Rašid Kaljaj, a potom je kormilo prepustio Tačiju.

Albanska, srpska i evropska strana ispustile su iz vida jednu veoma važnu činjenicu. Na Gazivodama je zabranjena upotreba čamaca, čak je i kupanje u jezeru zabranjeno i to je jasno ispisano na tablama oko jezera. Jer tu „fabriku vode” ne sme ništa da zagađuje.

Stotine hiljada ljudi, bez obzira na nacionalnu pripadnost, tu vodu pije. Ekološke organizacije i ostali „čistunci” ne oglasiše se da osude ovaj primitivni vid iživljavanja. Zar nema nikog da taj parapolitički „spektakl” ne sagleda na taj način.

Gazivode su velika čaša vode, izvor života, zelena snaga prvog reda, ali i srž problema, jer voda je resurs oko kojeg će se u budućnosti (a već i sada) voditi ratovi.

Srpska preduzeća srpskim parama izgradila su 1972. godine hidrosistem Ibar-Lepenac, kao i branu i hidroelektranu na jezeru Gazivode, čijom se pitkom vodom snabdevaju Priština, Lipljan i Uroševac, navodnjava Kosovska dolina i hladi termoelektrana Obilić.

Srpsko stanovništvo iz 14 sela, posle potapanja, raseljeno je, ne u druge delove Kosova i Metohije, već u Kragujevac i Kraljevo. Sve to ukazuje da je, osim za potrebe snabdevanja vodom i strujom, projekat rađen i pod pritiskom albanskih interesa. A što je pogubno, bez temeljnog popisa izuzetno vrednih objekata. Voda je „progutala” crkve, arheološka nalazišta, tragove stare osam vekova na prostoru Zubinog Potoka.

Ostaci dvora čuvene srpske srednjovekovne kraljice Jelene Anžujske, kula zvonara iz 13. veka, dve srednjovekovne crkve, devet rimskih nekropola, deo su blaga koje svedoči o životu čuvene srpske dinastije, ali i drugim razdobljima istorije ovog tla. Sve je urađeno vrlo brzo, bez studioznog i ozbiljnog ispitivanja, popisa, uprkos apelima tadašnje stručne javnosti, o čemu svedoče napisi iz medija.

Da se ovako nešto ne bi više ponavljalo i da bismo, na primer, ojačali pregovaračku poziciju, Srbija bi već sutra mogla da napravi kanal: Ibar – Raška – Ibar i kod Ribarića skrene srpsku reku Ibar i tako stvori logičnu mogućnost da bi u svakom momentu moglo da se isuši jezero Gazivode, a Kosovska dolina pretvori u peščaru i potpuno ugasi Termoelektranu u Obiliću. I šta onda, da li bi čamci na suvom bili „spektakl”?

Da bahatost i ucene nisu rešenje, niti su bili, niti će da budu, svedoče i takva moguća rešenja. Zato dogovor jezero čuva.