Putin i rakete u Nemačkoj

Koliko Nemci poznaju Vladimira Putina i Rusiju? Može li Berlin dobro da proceni sve posledice eventualnog raspoređivanja novih američkih raketa srednjeg dometa na prostoru EU i sledeće poteze ruskog predsednika po tom pitanju? Posebno u kontekstu sankcija, odnosno ekonomskog rata između Zapada i Rusije?

Profesor Fred Oldenburg, iz Saveznog instituta za proučavanje ekonomije i politike istočnih zemalja u Kelnu, izjavio je u februaru 1989. „da Berlinski zid ostaje na svom mestu i u narednih pet godina”. Za taj institut u Kelnu kažu da je najbolje obavešten o tome šta se događa u Rusiji?

Nekada su Rusi razlikovali tri tipa Nemaca. One dobre iz DR Nemačke, one zle iz SR Nemačke, koji su u previše bliskim odnosima sa SAD, i one iz Berlina. Onda se 20. jula 1988. u listu „Literaturnaja gazeta” pojavio članak pod naslovom „Nemci i mi”. U članku je pisalo: „U sovjetskim venama teče nemačka krv, naše gradove su izgradili nemački arhitekti, na carskom prestolu sedeli su Nemci...”

U Nemačkoj se beležilo oduševljenje za svakog novog generalnog sekretara sovjetske komunističke partije u poslednjih 40 godina: Brežnjev je veličan kao „golub iz Kremlja”, Andropov je primljen s optimizmom, Gorbačov je izazivao histeriju nemačkog oduševljenja. Nemački saveznici optuživali su tada Bon za „gorbomaniju”, čak su u opticaju bile i spekulacije o novom Rapalskom ugovoru između Rusa i Nemaca, ugovoru poput onog iz 1922.

Nemci su na kritike svojih saveznika odgovarali pitanjem: „Zašto nama, Nemcima, nikada nije dopušteno da činimo ono što je dopušteno ostalim zapadnjacima?” Jer Francuzi i Italijani su u to vreme imali vrlo tesne ekonomske veze s Moskvom, trgovali više od Nemaca.

Slična je situacija i danas u kontekstu krize u Ukrajini, sada je još došla i nova moguća velika kriza posle odluke SAD da izađu iz sporazuma o eliminaciji raketa srednjeg i kratkog dometa u Evropi. Istina, Amerikanci i dalje kupuju ruske strateške metale i raketne motore, a Evropa, pod pritiskom Vašingtona, ekonomski ratuje s Rusijom. Iako, Angela Merkel za sada ne popušta oko „Severnog toka 2” i, zapravo, diktira tempo evropskih odnosa s Moskvom.

Ipak, kako da se Evropa sporazume s Rusima bez Amerikanaca? Kako da se međunarodna osa odnosa pomeri ka Evropi? Mihail Gorbačov je svojevremeno sporazumom o raketama iz 1987. godine Zapadu ponudio istorijsku šansu, Zapad je tu ruku pomirenja i saradnje s prezirom odbio.

Vladimir Putin nudi sada Evropi drugu šansu da odbiju nove američke rakete na svom tlu. Biće to nova velika politička rovovska borba, u kojoj će Poljaci, tri baltičke države i Rumunija zastupati američke interese. Na Zapadu se verovatno pitaju koliko mogu da veruju Putinu? Kao da Francuzi, Nemci, Englezi i Italijani veruju svojim političarima. Amerikanci i Nemci se zavaravaju da mogu da utiču na razvoj situacije u jednoj tako velikoj zemlji kakva je Rusija. 

Dopao mi je u ruke „Fajnenšel tajms” od 27. februara 1990. godine. Nemačka javnost bila je zgranuta „neprijateljskim raspoloženjem” britanske premijerke Margaret Tačer po pitanju nemačkog ujedinjenja. Naime, Čelična Ledi je izjavila „da je nemačko ujedinjenje izuzetno ozbiljno pitanje, ne samo za nemački narod, već i za njegove saveznike i u Zapadnoj Evropi i u Severnoj Americi, i da se upravo zato pitanje nemačkog ujedinjenja ne tiče samo Nemaca”.

U to je vreme formirana i koordinacijska grupa „dva plus četiri”, sačinjena od dve Nemačke i četiri sile pobednice Drugog svetskog rata, a problem budućeg odnosa ujedinjene Nemačke i vojnih saveza u Evropi bio je tada i najveća glavobolja za koordinacijsku grupu. Zapadni lideri pokušavali su da pronađu formulu po kojoj bi ujedinjena Nemačka bila sastavni deo NATO-a, ali da se istovremeno uzmu u obzir i svi bezbednosni interesi Moskve.

Formulu su razradili nemački kancelar Helmut Kol i američki predsednik Džordž Buš. No, sovjetsko ministarstvo spoljnih poslova odmah je reagovalo saopštenjem prema kojem je „svako rešenje koje podrazumeva članstvo ujedinjene Nemačke u NATO-u nedopustivi poremećaj vojne ravnoteže u Evropi”.

Zapad je na saopštenje iz Moskve odgovorio „hibridnom formulom” , po kojoj Zapadna Nemačka ostaje članica NATO-a, dok Istočna Nemačka dobija „specijalni vojni status”, odnosno na njenu teritoriju neće ulaziti snage NATO-a, pri čemu bi i Moskva zadržala određeni broj svojih vojnika na teritoriji DDR-a. Sa sovjetskog stanovišta, Nemačka je u to vreme bila neuralgična tačka Evrope.

S druge strane, DDR se veoma razlikovala od ostalih država Varšavskog pakta: nije postala nacija, već država čija legitimnost zavisi od jednog ideološkog koncepta. Naime, Poljska će uvek biti Poljska, Mađarska će uvek biti Mađarska, bez obzira na društveni sistem. Ali, opravdanost postojanja Istočne Nemačke zasnivala se na očuvanju njenog društvenog sistema, za Sovjete je pouzdana DDR bila garant evropske bezbednosti, a stabilnost zasnovana na neprekidnoj nemačkoj podeljenosti”. 

Dakle, to su bili razmišljanja, predlozi i kontrapredlozi u predvečerje nemačkog ujedinjenja. Strategijske i bezbednosne posledice tog ujedinjenja oseća danas cela Evropa, osetili smo to i mi na području nekadašnje Jugoslavije.

Za Rusiju, u kontekstu postojeće krize u Ukrajini, i buduće velike krize oko „evroraketa”, to će biti definitivni kraj nemačke igre. Berlin ima sada istorijsku šansu da odbije novo raspoređivanje projektila s nuklearnim bojevim glavama na svojoj teritoriji i da pokaže Vašingtonu da je Nemačka, u odnosu na SAD, ipak suverena zemlja. Vladimir Putin odlično poznaje Nemce...   

AKO STE PROPUSTILI

Hoće li Tramp podeliti Zapad