Uvreda i uvređenost

Osećanje uvređenosti je važno upravo zbog toga što bitno utiče na međuljudske odnose. Ono nastaje kao posledica procene osobe da je neko drugi, pojedinac ili grupa, nedovoljno ceni, ne poštuje, omalovažava ili ponižava. Ljudi se uvrede onda kada procene da ih neko drugi neopravdano prezire.

Osećanje uvređenosti je subjektivno jer nastaje tako što uvređena osoba upoređuje svoju predstavu o tome koliko vredi s načinom na koji se prema njoj ponašaju drugi. Kada neko ima grandioznu sliku o sebi, tako da precenjuje svoju važnost, on će biti uvređen zbog svakog ponašanja koje nije u skladu sa njegovim očekivanjima da mu bude pružen kraljevski tretman. U krajnjem slučaju, osoba će biti uvređena zato što se svet na ponaša na način na koji ona smatra da je dužan da se ponaša.

Opravdana reakcija

Zato su potrebni kriterijumi na osnovu kojih možemo zaključiti da li je nečije osećanje uvređenosti opravdano ili je neopravdano – da li je adekvatno ili neadekvatno. Za takvu procenu je potrebno videti na koje tuđe ponašanje reaguje uvređena osoba i ustanoviti da li je zaista postojala uvreda ili nije. Kada po mišljenju neutralnog posmatrača postoji uvreda, tada je osećanje uvređenosti opravdano.

Problem s posmatračima je u tome što često nisu neutralni već su emotivno vezani za uvređenu osobu kao prijatelji, supružnici ili članovi porodice. Ukoliko se glava porodice uvredi zato što na svadbi nije dobila sto koji je bliži mladencima, već onaj koji je blizu toaleta, verovatno će dobiti podršku od drugih članova porodice.

Kao i u drugim stvarima u kojima ljudi ne mogu da se slože oko nekog važnog pitanja, postoji sud koji treba da presudi da li je nekome nekim rečima ili postupkom zaista narušena čast i dobro ime, i ako presudi da jeste, da odredi da se druga strana javno izvini i eventualno nadoknadi štetu.

U vreme kada je postistina zavladala kulturnim miljeom Zapada, pojavio se novi trend koji prodire i kod nas, uključujući delovanje nekih državnih institucija. Njegova suština je u tome da nije važno šta je drugi rekao ili uradio, važno je da se neko oseća uvređenim. Samo osećanje uvređenosti, bez obzira na to da li je adekvatno ili neadekvatno, postalo je dokaz samo po sebi da je neko žrtva vređanja. Takav dokaz se ne preispituje, već služi za napad na onoga ko se usudio da „vređa” i „diskriminiše” nekog drugog. Ide se dotle da se neke činjenice, dakle istiniti podaci zabranjuju kako ne bi „uvredili” ovu ili onu populaciju.

Svakako da su drugi ljudi važni, da je potrebno uvažavati dostojanstvo i prava drugih ljudi, kao i njihova osećanja. Ali to ne može biti jedini princip u međuljudskim odnosima, ma koliko država to zahtevala od svojih građana. U svakoj grupi, zajednici ili društvu pojavljuju se konflikti i ljudi treba da imaju slobodu govora da bi izrazili svoje mišljenje i ono što im smeta. U situaciji kada svako može da se uvredi kada čuje ono što mu se ne sviđa ma koliko to bilo istinito, i da zahteva proganjanje strane koja ga je „uvredila”, nastaje jedna diktatura političke ispravnosti u kojoj je svaki konflikt zabranjen, a svako drukčije mišljenje progonjeno.

Priprema za odraslo doba

Škole bi trebalo da pripremaju decu za odrasli život. Svako će u svom odraslom životu doživeti da ga neko uvredi i svako mora razviti mehanizme da se nosi sa tim. Mentalno zdravlje odrasle osobe podrazumeva njenu sposobnost podnošenja činjenice da se neće dopasti nekim ljudima, da će se neko prema njoj postaviti kao neprijatelj, da će je neko neopravdano prezirati ili mrzeti. Kada škole zbog ideologije političke korektnosti, u cilju sprečavanja „vređanju ugleda, časti ili dostojanstva ličnosti” prete kaznom premeštanja iz škole ili prekida školovanja, one zapravo zabranjuju deci pravo na socijalni razvoj.

Deca su u procesu socijalizacije koji podrazumeva njihovu evoluciju od toga da na uvredu reaguju udarcem, kasnije kontrauvredom, sve do razvojnog stadijuma kada konflikte razrešavaju iz pozicije samopoštovanja i poštovanja drugog. Kada u školama vlada ideologija prezaštićivanja, od njih se ograđuju odrasli koji neće biti u stanju da se nose sa izazovima odraslog života.