SAD traže kraj rata u Jemenu

Nakon tri i po godine sukoba i verovatno više od 50.000 žrtava, ne računajući one koje su pokosili glad, žeđ, epidemija kolere i druge pošasti humanitarne krize za koju se procenjuje da je na ivici toga da postane najgora na svetu u poslednjih stotinu godina, SAD su odlučile da su, rečima državnog sekretara za odbranu Džejmsa Matisa, „dovoljno dugo posmatrale” jemenski rat, u kojem su ključni partner strane najviše optuživane za zločine protiv čovečnosti.

Šta je Ameriku napokon nagnalo na predstavljanje mirovnog plana, teško je reći. Masakri poput onog u kojem je nedavno oko 40 dece stradalo u školskom autobusu od avionske bombe, koliko god bili jezivi, već su se dešavali. Predstojeća ofanziva na lučki grad Hodeidu, glavnu tačku ulaska za životne potrepštine Jemenaca, samo će pogoršati već katastrofalno stanje u državi koja je i pre rata važila za jednu od najsiromašnijih u arapskom svetu i često bivala poharana nestašicama hrane i vode.

Ili je ređanje takvih faktora, uz ogromno kašnjenje, konačno prevršilo meru i za Amerikance ili je jemenski rat postao „kolateralna šteta” poljuljane pozicije njegovog arhitekte, saudijskog princa prestolonaslednika Muhameda bin Salmana, kojeg proganja skandal zbog ubistva novinara Džamala Hašogija. To se prenosi na administraciju Sjedinjenih Država, kojima je sve teže da brane svoju podršku princu u bilo čemu, pa i u ovom ratu koji u međunarodnim medijima počinje da se probija iznad sirijskog konflikta na prvo mesto trenutno najstrašnijih bliskoistočnih pokolja izvođenih uz asistenciju i iz regiona i sa Zapada.

Mada, i pre afere „Hašogi” bilo je nezvaničnih signala da je princ Muhamed spreman na izvesno odstupanje u Jemenu. Smrt novinara, međutim, budući da je pripisanu njemu, svakako je potkopala prinčev ugled i izložila ga većem pritisku da otpiše barem jedan od svojih poduhvata koji izaziva zgražavanje svetske javnosti.

Iz kojeg god razloga, Vašington je, navodno uz saglasnost Saudijaca i njihovog najvažnijeg partnera u arapskoj koaliciji koja se bori u Jemenu, Ujedinjenih Arapskih Emirata, objavio plan uspostave primirja od 30 dana. Nakon toga bi trebalo da, u neutralnoj zemlji, moguće Švedskoj, otpočnu mirovni pregovori između te koalicije, koja podržava zvaničnu jemensku vlast, sačinjenu od sunita, i pobunjenika Hutija, pripadnika ogranka islama bliskog šiitizmu, za koje se veruje da im pomaže Iran. Od Hutija se očekuje da se u narednih mesec dana povuku sa granica Jemena, kao i da ubuduće ne lansiraju projektile na teritoriju Saudijske Arabije, koja je severni jemenski sused, dok bi Saudijci i njihovi saveznici trebalo da prestanu s bombardovanjem naseljenih jemenskih oblasti.

Ako sve strane pristanu na ove preduslove, opet nema garancija da mirovni proces neće propasti kao i onaj u septembru. Delotvorno bi verovatno bilo kad bi SAD obustavile prodaju oružja Saudijcima ili barem odlučile da, zajedno sa Britancima i Francuzima, više neće pomagati njihovu koaliciju logistički i obaveštajno. Vašington uverava da bi bez njegove asistencije civilnih žrtava bombi koje baca arapska koalicija bilo i više. Samo, to se nikome nikada nije činilo kao dovoljno opravdanje za njihovo učešće u ovom ratu, na koji su Amerikanci naizgled pristali ne zbog lične zainteresovanosti nego kako bi udovoljili Saudijcima, naročito ako to makar malo iritira Iran.

Kuća Sauda je pak imala ozbiljan razlog za još jednu u višedecenijskom nizu svojih intervencija u jemenske poslove: nestabilnost na južnim granicama potencijalno je pretila i njenim istočnim provincijama, najbogatijim naftom u tom kraljevstvu, a mahom nastanjenim šiitima. Izbijanje Hutija na Adenski zaliv i na Crveno more, gde drže Hodeidu, ugrožava kontrolu nad globalno važnim koridorom za transport nafte i drugih dobara.

Okončanje jemenskog rata značilo bi presecanje još jednog repa koji se vuče za „arapskim prolećem”, u kojem je s vlasti 2012. godine svrgnut tadašnji predsednik Jemena Ali Abdulah Saleh. Ni njegov naslednik, Abedrabu Mansur Hadi, nije ispunio očekivanja Hutija da će šiitima srodna manjina dobiti veća prava, pa je buknuo ustanak, u kojem im se, ironično, pridružio i Saleh. Kasnije je opet promenio stranu i skončao ubijen kad je pao u ruke Hutijima.