Zašto SANU ne bira najbolje

ANTROPOLOŠKO OGLEDALO

Nezastupljenost naučnika koji proučavaju oblast etnologije i antropologije dovela je do gašenja Etnografskog odbora, osnovanog u 19. veku, kao i edicije Srpskog etnografskog zbornika. Tajno glasanje je obelodanilo koliko se stvarno ceni dogovor, čast, naučni kriterijumi, ostvareni rezultati koji rangiraju kandidate i vrednosti za koje se akademici javno zalažu

Opšte je poznato da neki od naših najznačajnijih stvaralaca, poput Miloša Crnjanskog, nisu mogli da uđu u Srpsku akademiju nauka i umetnosti. Čini se da su takvi propusti, s obzirom na izbornu proceduru i tajno glasanje u kojem ne dolazi uvek do izražaja ponašanje usklađeno sa objektivnim prosuđivanjem, neizbežni u životu i praksi ovakve ustanove. Međutim, kada se u određenom vremenskom periodu broj takvih grešaka uveća, onda se postavlja pitanje adekvatnosti njenog funkcionisanja.

Imamo, dakle, u vidu činjenicu da se danas naši najbolji umetnici, filmski reditelji, filmolozi, pesnici, prozni pisci, lingvisti, kritičari i teoretičari književnosti, filozofi, sociolozi, antropolozi, genetičari, ne smatraju dostojnim da budu članovi naše najznačajnije naučne i kulturne ustanove, a s druge strane za nju se predlažu i u nju ulaze oni koji, sagledano upravo prema kriterijumima koje je sama SANU utvrdila, manje od njih to zaslužuju.

Bojan Jovanović

FENOMEN BAŠIČEVIĆ–MANGELOS
Dva nadimka-jedna istorija

Za ime Ilije Bašičevića Bosilja vezuje se poznata afera „Bosilj” kada je ovaj umetnik bio izložen javnoj sumnji da je on zaista autor svojih dela. Hajku je šezdesetih godina 20. veka poveo Krsto Hegedušić izjavom: „Sumnjam da je Bosilj autor.” Izbio je javni skandal, pa je Ilija Bosilj morao da slika pred stručnom komisijom. Strasti su pogotovo uzavrele kada je sedam Ilijinih slika kupio slavni Karlo Ponti

Ilija Bašičević Bosilj (1895–1972) i Dimitrije Bašičević Mangelos (1921–1987), otac i sin, umetnici su različitog usmerenja: slike Ilije Bosilja svrstavaju se u naivu ili art-brut, dok je opus njegovog sina Dimitrija na granici između teksta i slike, najčešće definisan kao jedna od preteča međunarodne konceptualne umetnosti.

U Gete institutu u Beogradu Ilijina unuka dr Ivana Bašičević Antić organizovala je i predstavila izložbu svog dede Ilije i strica Dimitrija. Tema beogradske izložbe govori o fenomenu dvojice stvaralaca, oca i sina koji u jednom momentu postaje i odnos kritičara i umetnika.

Za ime Ilije Bašičevića Bosilja vezuje se dosta poznata afera „Bosilj” kada je ovaj umetnik bio izložen javnoj sumnji da je on zaista autor svojih dela. Hajku je šezdesetih godina 20. veka poveo Krsto Hegedušić, kada je u Ekspresu izjavio: „Sumnjam da je Bosilj autor.” Izbio je javni skandal, pa je komisija Prosvjetno-kulturnog vijeća grada Zagreba pozvala Iliju Bašičevića Bosilja da slika pred posebno imenovanom stručnom komisijom, čime bi se utvrdila „autentičnost njegovog stvaralačkog čina”.

– O toj priči se zapravo najmanje pričalo u našoj porodici, jer je za Iliju bila izuzetno bolna. Smatrao je, naime, da ga ništa nije toliko povredilo kao taj događaj, a podsetimo se, preživeo je dva svetska rata – priča Ivana Bašičević Antić, istoričarka umetnosti.

Marija Đorđević

TANKA LINIJA
Ko je umetnik, a ko zanatlija

Pravom umetniku je potreban jednostavan alat – šaka reči, kao Karveru i Hemingveju i Rulfu, ili (skoro) jedna jedina nota kao Tomu Žobimu i  Dorivalu Kaimiju – ako se upusti u pevanje gotovo mu nisu potrebne ni glasne žice, kao Sačmu i  Vejtsu, a ako je Pikaso, dovoljni su mu sedište i upravljač od bicikla za remek-delo Čučo Valdes Arturo Sandoval: Još pre četiri decenije posle njihove svirke, Beograd je ostao drukčiji

Arturo Sandoval i Čučo Valdes: Beograd je postao drukčiji posle njihove svirke pre četiri decenije (Foto CC BY-SA 2.0 i Alejandro Perez)

Znam da ću zažaliti  što sam napisao ovaj tekst: svi kojima je muzika posao i koji se njom bave, prebaciće mi da se guram tamo gde mi nije mesto. Zato odmah kažem da ovo nije amaterski komentar o upravo završenom, 34. Beogradskom džez festivalu, niti  je, zapravo, uopšte reč o muzici. Muzika je samo povod za razmišljanje o granici između umetnika i zanatlije. Ne mogu da odolim da ga sa vama, čitaocima/slušaocima podelim jer sam samo pisac koji beskrajno zavidi muzičarima. Tome sam posvetio čitavu knjigu Plejbek onako iz ćefa. Jer se u muzici to vidi bolje nego u umetnosti pisane reči.

Pre četrdeset godina imao sam sreće da budem na istorijskom koncertu kubanske grupe Irakere u Beogradu, kad su u njoj,  sem Hesusa Valdesa Rodrigeza, alijas Čuča Valdesa, svirali i Arturo Sandoval, Pakito de Rivera i još nekoliko velikana latinskog džeza. Posle njihove svirke, Beograd je ostao drukčiji; valjda je još neko to osetio jer se mnogo godina kasnije na tržištu pojavila ploča sumnjivog porekla,  Irakere – Live in Belgrade koju sam čudom kupio u Majamiju. Čisto zlato. Ton očajan.

U subotu, 28 oktobra, u preuređenoj sali Doma sindikata, prekrštenoj u  Kombank Arenu, slušao sam Valdesov kvintet Jazz Bata. U međuvremenu čuo sam nekoliko puta ovog „monstruma” za klavirom u solističkim i grupnim nastupima kako svira od klasike do standarda, kako prati  velike latinske pevače i pevačice, i – kao pre neki dan – ono što radi najbolje, afrokubanski džez: klavir, bas, bubnjevi i još dvojica perkusionista odsvirali su sat i kusur prebogate muzike kao da se tek desetak minuta poigravaju za svoj račun.

Branko Anđić

SLOVO O JEZIKU
Veliko ili malo slovo posle rednog broja

Često nam privlače pažnju jezičke greške koje nastaju pod uticajem engleskog jezika i sve više se šire. Nedavno je najavljivan koncert „Opera na vodi“ na Sava promenadi, a nešto ranije meč Novaka Đokovića i Džona Milmana na „Artur Eš“ stadionu, kao i serija Stiven Hokingova nauka budućnosti

Otvoren 63. Međunarodni beogradski sajam knjiga, Zatvoren 63. beogradski sajam knjiga, Završen 63. Međunarodni sajam knjiga u Beogradu, Delfi knjižare na 63. Beogradskom sajmu knjiga, Zatvoren 63. Sajam knjiga.

Ovo su samo neki od naslova objavljeni u medijima u vezi sa nedavno završenim sajmom knjiga u Beogradu. Svaki od njih napisan je drugačije. Reč posle rednog broja nekad počinje malim nekad velikim slovom bez obzira na to da li je to prva reč zvaničnog, punog naziva manifestacije ili skraćenog, nezvaničnog. Ovo pravopisno pitanje izazvalo je brojne diskusije na jezičkim grupama na internetu čak i među iskusnim lektorima.

Prema Pravopisu Matice srpske u nazivima manifestacija i periodičnih skupova koji počinju rednim brojem, reč iza rednog broja piše se malim početnim slovom. Navode se primeri: I fudbalska liga, V međunarodni kongres slavista, III kongres defektologa. Međutim, dalje se kaže da se reč iza rednog broja piše velikim početnim slovom „ako naziv manifestacije ima ustaljenu formu i prepoznatljiv sadržaj, odnosno ako samostalno upotrebljen u tom vidu … ima karakter vlastitog imena“ i navode se primeri: Počeo je 35. Venecijanski bijenale, Održava se 30. Pozorje, Na 25. Bitefu, Dobra posećenost 25. Beogradskog sajma knjiga.

Rada Stijović

OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU