Visina se boji, ali ih osvaja

Dok se mnogima i pri samoj pomisli na visinu ledi krv u žilama, Beograđanka Snežana Milojković doseže neverovatnom lakoćom i one najizazovnije. Što su uslovi penjanja suroviji, to je njeno zadovoljstvo veće. U tom adrenalinskom takmičenju sa samom sobom ona vidi uzbudljiv način da pobegne od jednolične svakodnevice.

– Godinama sam radila u državnoj firmi. Imala sam odličan posao. Završila sam Industrijski menadžment na Tehničkom fakultetu u Novom Sadu. Posle devet godina shvatila sam da nije za mene da sedim u kancelariji, pijem kafu i čekam penziju. Povukla sam ručnu i dala otkaz. Od tada se bavim ekstremnim sportovima na konju, na motoru, na steni... – otkriva naša sagovornica.

Majstori za dimnjake i vetrenjače

Iz alpinizma i slobodnog penjanja kao hobija rodila se ideja da se time bavi i profesionalno. Udružila se sa svojim prijateljima koji peru stakla na soliterima i svi tako zarađuju za život.

– Momci sa kojima radim su vrlo odgovorni, inteligentni i izuzetno fizički spremni. Svi su instruktori Gorske službe spašavanja. Svaki zadatak mogu da obave. Nije čudo što im se ljudi dive. Jer, samo zakoračiti preko ograde na visini od sto metara je strava, a oni se okače na uže i peru stakla na soliterima. Nedavno se taj prizor mogao videti na „Beograđanki”. Ali, mi pristupamo i težim zadacima: briljiramo u industrijskom alpinizmu! To su opravke velikih dimnjaka, krovova, gigantskih vetrenjača za proizvodnju struje, postavljanje bilborda... U tim poduhvatima od ostalih visinaca razlikujem se samo po roze boji kombinezona i kacige – s ponosom

ističe naša sagovornica.

Priželjkuje još jedan veliki profesionalni izazov kojim bi njena ekipa mogla da potvrdi svoje sposobnosti kada bi joj se pružila prilika.

– Većina ne zna da, prema projektu, Mostu na Adi nedostaje sedam metara na vrhu pilona. Još dok se gradio bivša vlast je pokušavala da postavi taj vrh i nije uspela. Moja ekipa ima sistem kako uz pomoć užarije da ga podigne. Međutim, nisu nam ukazali poverenje – rekla je sa žaljenjem.

Snežana više ne mrzi svaki ponedeljak, jer konačno uživa u svom poslu, ali ne zapostavlja ni slobodno penjanje. U Beogradu, kaže, postoje tri odlična prirodna penjališta u Košutnjaku, a najozbiljniji je stari kamenolom iznad „Topčiderca”, gde na 20 metara vise na plafonima i prkose sili gravitacije. To je, tvrdi, mnogo lepše raditi, nego sedeti u kafiću i za kompjuterom ili po ceo dan gledati serije.

Iako deluje neustrašivo, ova devojka krhke manekenske građe ne skriva da se boji visine.

– Ja sam, u stvari, velika kukavica. Plašim se i vožnje motora, i jahanja konja i svih sportova kojima se bavim, ali ne dozvoljavam da me to zaustavlja u nečemu što volim da radim. Ovim poslom i ne sme da se bavi niko ko nema strah od visine. Došao je jedan momak da radi kod nas i sav odvažan rekao: „Ja se ne plašim visine!” Doviđenja. Čovek u svakom trenutku mora da bude svestan opasnosti. Onda se mnogo čvršće drži. Što je sport ekstremniji i opasniji, to više mora da se čuva – ističe Snežana.

I ona sama je u nekoliko navrata pokazala šta biva kad se malo opusti. Najsvežiji je proletošnji pad sa motora.

– Sopstvenom nepažnjom nisam primetila traktor i pri maloj brzini sletela sam i završila na šoderu. Samo sam malo odrala kolena i laktove, ali me je taj incident podsetio da nema opuštanja. Srećom, povrede se u slobodnom penjanju retko dešavaju iako je ekstremno zahtevan sport. Tome, naravno, doprinosi korišćenje užeta, pojasa i karabinera kojima se penjač osigurava. Ali, čini mi se da su još važniji preciznost, samodisciplina, strpljenje i hladnokrvnost – ističe naša sagovornica.

Mašta o baštici na periferiji

Njene ambicije su i dalje usmerene ka visinama.

– Moja mama veruje da više nemam šta novo da izmislim. Međutim, svaki put je razočaram. Svašta mi padne na pamet u toku dana. Jedva čekam da podignem na noge jedan posao, da mogu da zakomplikujem sebi život nekim drugim. Pitali su jednog ekstremnog sportistu, pa dobro, ako ste sve probali, šta je za vas ekstremno, a on je rekao troje dece i kuče – dodaje u šali.

U ovom trenutku gotovo je izvesno da će se preseliti u neki prirodniji ambijent na periferiji.

– S jedne strane želim da imam što više posla u gradu, a sa druge da imam malu štalu s jednim konjem i bašticu sa povrćem i začinima. Pošto ne izlazim i ne sedim po kafićima, ne treba mi blizina grada zbog takvih užitaka. Odrasla sam na Dorćolu, trideset tri godine živim u centru i još se nisam navikla – kaže Snežana.

Koferi za motore

Snežana se bavi i proizvodnjom aluminijumskih kofera za putne motore. To je već zaštićen brend. Vrlo je skup, ali kvalitetan proizvod koji radi samo za inostranstvo, ponajviše za rusko tržište.