Sindrom pasivnih posmatrača

Ako vam na ulici pozli i osetite da gubite svest, verovatno očekujete da vam prolaznici priđu i pomognu, da pozovu hitnu pomoć. Ako ste vi prolaznik koji je primetio da je nekom drugom pozlilo na ulici, verovatno biste uradili ono isto što očekujete da bi i drugi uradili da se to vama desi.

Ova elementarna solidarnost je osnova prijateljskih međuljudskih odnosa u zajednici i čini kohezionu silu zajednice. Solidarnost proizlazi iz psihičkog mehanizma identifikacije, da u drugima vidimo sebe ili nekoga ko nam je drag, i da pružamo onu pomoć koju bismo želeli da drugi pruže nama kada nam zatreba.

Ljudi u nevolji

Psihološka istraživanja su pokazala da kada je u pitanju pružanje pomoći nepoznatoj osobi u nevolji, ljudi različito reaguju u zavisnosti od toga da li su sami ili su u grupi. Mnogo je veća verovatnoća da će neko pružiti pomoć ako je samo on prisutan. Ako je prisutno još ljudi, ova verovatnoća se bitno smanjuje. Objašnjenje je da svaki od prisutnih (posmatrača ili svedoka) očekuje da će neka druga prisutna osoba biti ta koja će pružiti pomoć, zbog čega postaje neodlučan i ne pruža pomoć.

Nepružanje pomoći i pasivnost pojedinca u grupi posmatrača se jednim delom objašnjava time da među njima dolazi do raspršivanja odgovornosti, tako da svako od njih očekuje da neko drugi odgovori na izazov situacije. Do raspršivanja odgovornosti dolazi i u grupi koja napada nekoga gde se pojedini njeni članovi ne smatraju odgovornim za svoje postupke, tako da su u grupi mnogo agresivniji nego što bi bili da su sami.

Druga deo objašnjenja je u proceni svakog posmatrača koliko je za njega opasno da se umeša i pomogne žrtvi. Ukoliko posmatrač proceni da bi i sam mogao biti žrtva napada ili da bi mogao da ima neku drugu negativnu posledicu, tada zaključuje da je bolje da stoji po strani i da „gleda svoja posla” ili da napusti situaciju.

U svakoj zajednici postoje priče o herojima, junacima koji su sebe doveli u smrtnu opasnost štiteći neko dobro koje je važnije od njihovih života. A ono što je važnije od pojedinačnog života jeste sama zajednica – životi drugih ljudi. Reč je o dobro poznatom arhetipu spasioca, hrabrog viteza koji princezu spasava od zmaja. Ljudi u stvarnom životu se ponašaju drukčije od heroja u bajkama. Iako postoji moralni imperativ da se pomogne žrtvi, prioritet savremenog čoveka je da sam ne postane žrtva. Poslednjih stotinu godina nas uči da naše društvo nije naklonjeno nastradalim herojima, da smo zaboravni i nesolidarni, da se često hrabrost ne isplati.

Postoji više načina na koje spasilac može da postane žrtva. Jedan je taj da nasilnik svoju agresiju sa žrtve preusmeri na spasioca, tako da i on postane žrtva. Drugi je da u svom obuzdavanju nasilnika primeni „prekomernu” silu, tako da na suđenju ispadne da je nasilnik žrtva, a spasilac nasilnik. Treći način je da žrtva postane progonilac, a spasilac njena žrtva.

Zaštita od suđenja

Jedno od upozorenja koje sam dobio kada sam kao mladi lekar putovao u Ameriku bilo je da ako neko padne u nesvest na ulici, nikako ne pružam bilo kakvu medicinsku pomoć. Razlog je što bi ista ta osoba kojoj bih pružio pomoć, ili njena rodbina, a u slučaju neke negativne posledice, mogla da me tuži i da zahteva milionsku odštetu tvrdeći da je upravo nestručna pomoć jednog lekara bez američke licence bila uzrok negativne posledice. Zbog visokih suma koje je morala da isplati zbog „nestručnog pomaganja”, policija u Njujorku zabranila je svojim policajcima da žrtvama pružaju prvu medicinsku pomoć. U Americi je to otišlo toliko daleko da su u morali da donesu specijalni zakon, „Zakon dobrog Samarićanina”, kojim su one koji su pomagali žrtvama nesreća štitili od sudskog progona zbog „nestručnog” pomaganja.

Kada se u školama i samoodbrana proglašava za nasilje, kada se nastavnicima koji dodirnu nasilnika govori da i oni vrše nasilje, onda je jasno da kada se učenici ozbiljno potuku, i nastavniku i ostalim učenicima jedino ostaje da pozovu policiju i da sa distance sačekaju rasplet situacije. Što se više pravo i pravila udaljavaju od pravičnosti i zdravog razuma, više ćemo patiti od sindroma pasivnog posmatrača.