Goransko oro uz zurle i tupane

Kosovska Mitrovica, Gora – Podno samih vrhova Šar-planine ugnezdilo se 18 sela u kojima živi nešto više od 4.000 Goranaca, pripadnika naroda južnoslovenskog porekla. Islam su primili u 16. veku, a masovno postaju muslimani krajem 18. i početkom 19. veka. Govore srpski jezik, ili, kako oni kažu, „našinski”.

Magistralnim putem Priština–Prizren stiže se do Gore. Na petom kilometru od skretanja za Dragaš (nekada nastanjen samo Gorancima, a u kome od 1999. žive i Albanci) nastavlja se put za Albaniju. Na putu mimoilazimo tek pokoju patrolu policije ili vozilo Kfora: ovde su za bezbednost zaduženi vojnici iz turskog kontingenta. Nastavljamo ka selu Vraništu, prema ledini Vlaška na kojoj je prvi dan đurđevdanskog slavlja. Ove godine Republika Srbija, Ministarstvo za kulturu i Ministarstvo za KiM pomogli su đurđevdanske svečanosti koje se ovde slave u četiri sela četiri dana. I u ostalim selima Goranci slave Đurđevdan. Prvi dan je u Vlaški, na ledini okruženoj brezama, na kojoj je već od ranih jutarnjih sati počeo da se okuplja narod, uprkos kiši i prohladnom vremenu. Pristižu kolima iz čitave Srbije, Makedonije, Italije, Belgije... Ovde u Gori važi pravilo – „gde god da si, na Đurđevdan u Gori da si”.

Pre gostiju, stigle su roštiljdžije i prodavci svakojakih suvenira. Širi se miris pljeskavica, vruće jagnjetine i teletine, sa ringišpila odzvanja graja mlađarije. Policija usmerava kolone automobila. Gaca se po blatu, ali su svi, naročito devojke i mladići, maksimalno doterani, jer đurđevdansko okupljanje je i prilika za upoznavanje. Svadbe, kojih je najviše na jesen, obično su kruna susreta koji se ovde dogode.

Pažnju posebno privlače žene i devojke u tradicionalnim goranskim nošnjama. Udate nose crne mantile i kape izvezene u srmi, a devojke su u belim nošnjama. Stvar je prestiža koja će više dukata na glavi i oko vrata da nosi. Svi čekaju da krene oro, tradicionalno goransko kolo. Dolazak tupana (gočeva) zakazan je za 13 sati.

U tradicionalnoj goranskoj nošnji, sa mužem, ćerkama Jasminom i Matildom i bratanicom Marinelom, došla je i Mersiha Memiši, da zaigra đurđevdansko oro. Mersiha studira u Kosovskoj Mitrovici, a na predavanja je vozi muž Mirsadin, koji je na birou za nezaposlene, baš kao i 90 odsto Goranaca koji su ostali u Brodu, Vraništu, Radeši, Globočici, Ljubovištu, Rapči... Nedaleko, stoji i njen otac Destani Nedžmidin, direktor Ekonomsko-turističke škole, koja je od pre dve godine u Mliki, pošto su prethodno Albanci zabranili učenje po programima Republike Srbije. Kaže nam da je ovde Goranaca sve manje, mnogi se odselili, pa tako sada u četiri smene i 11 odeljenja ima 111 đaka. A nekada je bilo 350 srednjoškolaca.

Tu je i Ilijaz Musamedin iz Kukoljana, koji se svojevremeno iz Beograda vratio u svoje rodno selo. Nezaposlen je i on, ali veli da je to „nikakva muka” u poređenju sa strahom i neizvesnošću sa kojima se svakodnevno susreću: od 1999. do danas na teritoriji Kosmeta ubijeno je 15 Goranaca. Samo u selima u Gori ubijeno je troje. O teškom životu Goranaca posle dolaska Kfora i Unmika svedoči nam i Alija Abdi, koordinator opštine Gora. Nekada je, kaže, u Gori bilo 18.000 Goranaca, sada ih ima jedva 5.000. Mnogi su uzeli i azil u inostranstvu. U kosmetskim gradovima jedva da ih i ima. U Prištini je nekada, samo poreklom iz Globočice, bilo 50 porodica, sada samo dve. Procenjuje se, kazuje Abdi, da u Srbiji i inostranstvu ima oko 30.000 Goranaca. U Sijeni, u Italiji, ima ih čak 4.000.

– Ali, gde god da su, naši Goranci na Đurđevdan ovde dolaze. Skupljaju se svi pečalbari – slastičari, buregdžije, doktori, profesori... Tradicija nam tako nalaže – naglašava Alija i veli da dokle god je Srbija na ovim prostorima, i Goranca će biti.