Četvrtak, 28.10.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
TRAGOM FELjTONA „NADBISKUP STEPINAC I HOLOKAUST U NDH”

Svedočenje iz pakla

Potresno kazivanje slikara i skulptora Nedeljka Neđe Goge, koji je kao petogodišnjak preživeo ustaški logor za decu u Sisku
Дечји логор у стаклани Сисак

Na predlog sisačkog biskupa Vlade Košića, u Sisku će za koji dan, 30. novembra, biti održan „naučni” skup ,,Zbrinjavanje ratne siročadi u Sisku 1942–1943”. Organizatori su Hrvatski studij Sveučilišta u Zagrebu i Hrvatsko katoličko sveučilište. Među učesnicima će biti i dr Vlatka Vukelić, koja je početkom ovog meseca u „Glasu koncila” izjavila da je tvrdnja o postojanju koncentracionog logora za decu u Sisku, u vreme NDH, „apsolutna laž”. Cilj predstojećeg skupa je, prema njenim rečima, da se dokažu napori lokalnog stanovništva i nadbiskupa Alojzija Stepinca u pomoći deci koja su stradala, te da se „pokušaju definirati sudbine osoba koje su preživjele tu humanitarnu kalvariju”.

Kada je u Sisku 9. maja ove godine podignut spomenik nadbiskupu Alojziju Stepincu, povodom 120-godišnjice njegovog rođenja, monsinjor Juraj Batelja, čelna osoba akcije za proglašenje Stepinca svecem, izjavio je da su ustaški koncentracioni logori za decu u Sisku i Jastrebarskom bili prihvatilišta, koja su organizovale „ustanove NDH”.

Logor u Sisku zaista je nosio službeni naziv Prihvatilište za decu izbeglica, a bio je pod pokroviteljstvom „ženske loze” ustaškog pokreta, katoličkih časnih sestara i političke policije – Ustaške nadzorne službe.

Kakvo je to „prihvatilište” bilo i zašto je od 3. avgusta 1942. do januara 1943. godine progutalo živote oko 2.000 srpske dece, uglavnom s Kozare, uzrasta od kolevke do petnaest godina? Na ovo pitanje odgovara Nedeljko Neđo Goga, preživelo dete-logoraš, slikar i skulptor, svetski putnik i invalid prve kategorije, čovek gotovo nestvarne biografije.

(Foto A. Vasiljević)

Petnaestak godina posle proživljenog u logorima Jasenovac i Sisak, posle teških psihičkih i fizičkih kriza, ipak se iskobeljao iz sveta mračnih sećanja na pakao u koji je 1942. bačen kao petogodišnjak sa starijim bratom Vasom. I danas je jedva spreman da o doživljenom svedoči.

– Tehnikom samosavlađivanja i kontrole emocija ovladao sam tokom godinu dana boravka na Tibetu, gde sam kao teški invalid, na štakama i s nesnosnim bolovima, stigao 1956. i tamo ostao nešto duže od godinu dana, ali i danas, kad vidim nož, kad vidim uniformu, ma koju uniformu, kad vidim čizme s visokim sarama, počinjem da se tresem – kaže naš sagovornik.

Nož – zbog klanja nedužne dece i slika koje su mu se urezale u sećanje, uniformu zbog ustaških zločinaca koji su krv s noža lizali... A čizme, pitamo Gogu, zašto mu se smrači kada vidi čizme? Nije spreman da odgovori.

Radije svedoči kako je njega i brata mu, iz sisačkog logora, u jednoj gotovo nadrealnoj akciji, naizgled osuđenoj na propast, izvukla majka Savka, partizanka, puškomitraljezac s Kozare.


Neđo Goga je dobio zahvalnicu od Stivena Spilberga, kojom mu slavni režiser zahvaljuje na „neprocenjivom
doprinosu” koji je dao pristajući da svedoči o svom životu pred kamerama, za Spilbergovu
čuvenu filmsku arhivu o Holokaustu i genocidu
 

A do tada, šta se dešavalo do tada?

– Bili smo okruženi časnim sestrama – kaže Goga – one su nam spremale i donosile hranu, one su „brinule” o nama. Bolesni, s ranama po celom telu, izgladneli, u ritama, puni vaški i smrdljivi, čekali smo da nam na zemlju, u blato, iskrenu kazan ključale vodurine s malo krompira. I uvek isto – mi deca bismo počela da se grabimo, da bar nešto od te „hrane” okusimo, a onda bi počeli jauci. Naše ručice su već ranije bile izranavljene i u plikovima, morali smo brzo da ih izvlačimo iz te vrele tekućine, čekajući kao gladni vuci da se bar malo ohladi.

– Časne sestre su stajale oko nas, sladile se nad tom slikom iz pakla, smejale se i podstrekavale nas da prionemo, da budemo brzi.

– Srećom, uz mene je bio stariji brat, zreliji od mene. Posle prvih takvih iskustava upozorio me je da treba da se strpim, da sačekam. Upozoravao me i na nešto još važnije. Uvek je pred nas decu u tim vrelim pomijama, izbacivano i tucano staklo koje su časne sestre spravljale kao „dodatak obroku”. Jeli smo i to staklo, unezvereni od gladi. Zbog halapljivosti koju je bilo nemoguće kontrolisati, veći komadi stakla su rasecali utrobu mnogih. Takvi su se u najtežim mukama ubrzo rastajali od života – kazuje Neđo Goga.

Mučno je ovakva svedočenja slušati, mučninu stvara i pisanje o njima, ali danas, kada snažni glasovi poriču da je u Sisku postojao ustaški logor za decu, da je to bilo „prihvatilište” za njihovu dobrobit, elementarna je

moralna i profesionalna obaveza novinara da iz sagovornikovog sećanja „iščupa” bar još neku sliku.

Dok se Goga opire, pričamo o slikarstvu i umetnosti, o njegovim putovanjima diljem sveta, o smirenosti koju mu je u život utkalo iskustvo stečeno na Tibetu.

Niste, valjda, na nekom od tih putovanja, nekim slučajem, ili u nekoj tuči, slomili nos, upitah sagovornika.

– Nisam – odgovara smireno, čak uz osmeh. – Ustaša mi je u logoru u Sisku nos odsekao. Brat i druga deca su mi odsečeni komad nosa prilepili, uvili ga u prljave rite, da zaustave krvarenje i skrpe što se skrpiti moglo. Na šta je moj nos ličio kad nas je majka iščupala iz logora teško je i zamisliti. Onda je 1945, pred kraj rata, protutnjala i jedna čerkeska, belogardejska jedinica, bili su na strani nacista. Bio je među njima i jedan lekar. Kada me je video, imao sam tada osam godina, uzeo me k sebi, rasekao mi ponovo nos i zašio ga po medicinskom protokolu. Dobro je to uradio, od onda imam samo manje smetnje pri disanju.

Franjo Vujdec, grobar u Sisku

– Ustašama ni moj isečeni nos nije bio dovoljan da zadovolje svoje životinjsko sladostrašće – nastavlja Goga. – Bajonetima su mi kao petogodišnjaku probadali butine i na levoj i na desnoj nozi, duboki, veliki ožiljci su i danas jasno vidljivi. Zbog svega toga sam, kada nas je majka izvukla iz logora, zaista bio „živi leš”. Nije smela da me podigne nego me je uvila čvrsto u neke krpetine, kao bebu na rođenju, da joj se na raspadnem u rukama – smireno kaže Goga.

Iskoristih taj momenat i upitah ponovo za čizme – zašto se uznemiri kada vidi čizme, za nož i uniformu je pojasnio.

– Zato što su uglancane čizme ustaša s visokim sarama u mom sećanju nešto najokrutnije, one su mi nanele najveći bol. Onako malog, iznemoglog, gladnog, izranavljenog, bacio me na zemlju i onda uhvatio za kosu, postavio u sedeći položaj, raširenih nogu. Jednom čizmom mi je podupro leđa, a drugom je zgazio na moje mošnice. Onesvestio sam se od paklenog, neopisivog bola. Tako su kastrirali nas, srpsku decu, da nemamo poroda. Na moju sreću, taj ustaša je u brzini samo polovično obavio svoj zločinački posao. Kada sam stasao, posle rata, izrodio sam dve ćerke, bliznakinje – kaže ozarenog lica Neđo Goga, koji već dvadeset godina živi i stvara u svom letnjikovcu u Vrnjačkoj Banji, pošto je 1999. godine izbačen iz svog novobeogradskog ateljea.

Komentari35
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

miroslav
Da je pravde, zbog pokušaja, laži i skrivanja činjenica dr. Vladku Vukelić bi morala osuditi država i njen skup zabraniti. Da gospodo samo fašistička tvorevina NDH imala je logor za decu u kojem su se ustaše iživljavale nad decom. Lično sam poznavao ospođu Laloš Savku , koja je kao dete sa Kozare, bila u ustaškom logoru za decu. Njena svedočanstvo o tom paklu teško je slušati, odscanje delova tela nožem, šutanje nogama, ubadanje nožem, izgladnjivanje, klanje i umiranje dece, uz ustaško urlanje i kikotanje. To je istina drage naše komšije, prihvatite istinu i zamolite Boga da vam oprosti, mi vam pokolje nikad nećemo zaboraviti a i oprosti je teško, dok ne priznate i uputite izvinjenje. Gospodo zabranite Vlatki Vukelić da vas laže, zbog vas, ako ne zbog nas. Mi imamo dovoljno svedočenja i dokaza o vašim ustaškim pokoljima sram vas bilo.
Горан
"Marko N." има 8 од 30 тренутно одобрених коментара. Остали немају шта да кажу? Или администратор одобрава све или бар већину коментара овог читаоца, а остале зауставља? Или је можда овде битније нешто друго - то што "Marko N." разводњава дискусију и гура у први план споредне приче о Диани Будисављевић, Степинцу, Бранку Лустигу, "Шиндлеровој листи" итд.? Главна прича је: - геноцид над Србима, Ромима и Јеврејима у НДХ - бестијална свирепост којом су људи убијани - нескривено настојање садашњих хрватских власти да се размере геноцида умање, да се докази униште и да се релативизују узроци, последице и улоге злочинаца и жртава Још нешто, примећујем да је овај чланак врло брзо, након само једног дана, склизнуо у други план под рубриком "Друштво". Остао је само мали наслов уз ивицу стране а насловна слика се може видети само ако се отвори страница чланка. Истовремено, у првом плану су и даље чланци објављени и пре неколико дана.
Marko N.
@Катарина Крстић; želim se ispričati čitateljima foruma što sam izrekao neistinu da je Diana Budisavljević bila svjedokom obrane kardinala Stepinca na suđenju. Svojedobno sam o tome dosta čitao, i tu sam malo pomiješao i zaboravio. Nije ona bila svjedok, ali se za svjedoka OBRANE nadbiskupa Stepinca nudio njen suprug dr. Julije Budisavljević (sic!), inače ugledni zagrebački Srbin i liječnik. Pa je tužitelj Jakov Blažević odbio njegov zahtjev za svjedočenjem s obrazloženjem da je "klerofašist". Dakle, pogriješio sam, nije se Diana, nego njen suprug nudio kao svjedok obrane Stepinca. Ali poanta je jasna. Zagrebački Caritas (Zagrebačke nadbiskupije) spasio je po Budisavljenićkinom dnevniku više od 5000 kozaračke djece.
Катарина Крстић
за Marko N., веома леп гест је ваше извињење, јер уистину човек се може пребацити и позаборављати, нисмо накрај срца. Ипак, да вам освежим памћење из других делова сведочења Диане Будисављевић, по Дневнику(Загреб, 2003) 11. јула 1942: „Необично је тешко било осигурати смјештај за децу. Различити моји разговори у Министарству здравља и код надбискупа били су сви без резултата“. 15. новембра 1943: Акција је за све потрепштине(чарапе, тканину за шивење женске одеће, итд.) плаћала Каритасу; 21. фебруара 1944. Дјеца ће бити предана Каритасу, као и мјесечни прилози намијењени њиховом уздржавању; 16. новембра 1943: Равнатељ Каритаса, тражи од др Видаковића и мене слику с нашом картотеком за свој годишњи извештај. Противим се томе. Каритас с мојом Акцијом нема везе !!То је наш приватни посао и Каритас се тиме не треба хвалити!! Дакле, ни Каритас, а ни Степинац,по ранијим цитатима, НЕМАЈУ удела у спасавњу Српчића од хрватског геноцида. Чин Диане Будисављевић и њених сарадника је чин милосрђа.
Никола
Много смо пропатили, делом захваљујући својим заблудама о братству и јединству. Али данас, браћо Срби, морамо да будемо јединствени, да се себи окренемо, да будемо изнад свега рационални, да јасно сагледамо наше објективно стање, и да у светлу тог сазнања не гајимо више неке сулуде идеалистичке идеје, да спасимо оно што можемо, што не можемо, да једноставно оставимо, и да се сконцентришемо на оно што имамо и то да бранимо. Србију и Републику Српску морамо да чувамо, од Косова да покушамо да извучемо шта се може, тамо 90% становништва чине Албанци који не желе да живе у Србији. Ти људи неће да се одселе одатле.
Mimicam
Uzas, uzas, uzas.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.