I latinica je pismo srpskog jezika

Jezik je od davnina bio u čvrstoj vezi sa pismom jer se pojavljivao u govornom i pisanom obliku. Promena jezika u Hrvatskoj sredinom 19. veka imala je veliki uticaj na promenu pisma. Hrvati su srpski jezik usvojili na Bečkom jezičkom dogovoru 1850. godine. Odrekli su se svoga čakavskog i svoga kajkavskog jezika i usvojili, zapravo „prigrlili” srpski. Ostalo je još samo pitanje kojim će se pismom taj srpski jezik pisati u Hrvatskoj.

Hrvati tada nisu imali svoju latinicu ni svoju državu. Živeći kao podanici pod Mletačkom Republikom, Austrijom i Mađarskom, služili su se mešavinom njihove latinice. Za srpski jezik Hrvati su morali imati novo, drugo pismo koje odgovora srpskim glasovnim i govornim osobinama. Tadašnja latinica te osobine nije imala. Ćirilica nije dolazila u obzir. Njihovi gospodari to nikada i nipošto ne bi mogli dozvoliti. Ali latinica se morala prilagoditi srpskom jeziku. Glavnu ulogu u tome poslu imali su Hrvati, ali se tu nije moglo bez Srba, koji su već napravili svoje ćirilično pismo, savršeno prilagođeno glasovnim osobinama srpskog jezika. Vuk Stefanović Karadžić stvorio je do tada i do sada najsavršenije pismo na svetu, u kojem svaki glas ima svoje  slovo. To je najviši mogući domet savršenstva u stvaranju pisma. 

Za srpski jezik morala se stvoriti takva, srpska  latinica. Tada se ta latinica zvala gajevica (po Ljudevitu Gaju), a sada hrvatska latinica. Međutim, po svemu, to je bila srpska latinica, rađena u svemu po uzoru na srpsku ćirilicu. 

Latinica je srpska po tome što je nastala po uzoru na savršenu Vukovu ćirilicu, po Vukovom načelu jedan glas – jedno slovo. Izuzetak čine samo tri slova: Lj, Nj i Dž, za glasove koji nisu postojali u kajkavskom jeziku, ali su se i oni upravo tako izgovarali kako su napisani. U srpskom jeziku su se ta tri latinična slova prirodno slivala u Lj,  Nj i Dž i nisu znatnije remetila Vukovo pravilo „Piši kako govoriš, čitaj kako je napisano”.

Četvrti glas koji je u hrvatskom kajkavskom jeziku bio napisan s dva slova, rešio je takođe Srbin Đuro Daničić, tako što je umesto Gj (Đ) predložio da se na latinično slovo D stavi crtica (Đ). 

Što se tiče ostalih slova kojih nije bilo u ranijoj latinici, Š, Ž, Č, Ć, Ljudevit Gaj predložio je da se na njih stave valovite španske crte zvane tilde, a Kopitar, Vuk i drugi učesnici, pa i sam Gaj, složili su se da se na ta slova stave češke kvačice. 

Sve što je bilo u ćirilici, bilo je i u latinici, s neznatnim izuzetkom od tri slova. Tako je i ostalo do dana današnjega. Hrvati su svoj novi jezik najpre zvali ilirski jezik, onda, preko volje, srpsko-hrvatski, pa po svojoj volji i samovolji samo hrvatski.

Takvi jezici ne postoje. Postoji samo srpski jezik u Hrvatskoj (kao što postoji samo engleski jezik u Americi i drugim državama). Samo tako se zove i samo ga tako treba zvati i pisati. Isto tako ne postoji ni crnogorski jezik, nego srpski jezik u Crnoj Gori. Ne postoji ni bosanski, pa ni bošnjački jezik. To je srpski jezik u Bosni. Samo tako ih treba zvati i pisati i nikako drukčije.

Srpski jezik je u tim državama uhapšen, zatvoren, strpan u tamnicu i s njime rade šta hoće. Oduzeli su mu ime, mrcvare ga i unakazuju, kao pravi dželati, samo zato što je srpski i što ne mogu da ga učine svojim. Nisu znali na koga su se namerili.

Eto, dok su Hrvati uvek skloni da sve što je srpsko bez razmišljanja proglase hrvatskim, uključujući i sam srpski jezik, Srbi su skloni da se olako odreknu srpske latinice, pisma koje su stvarali i Srbi za srpski jezik u Hrvatskoj. Zato je latinica naša, kao što je i jezik kojim se piše naš.

Srpski jezik ima svoju azbuku i svoju abecedu, svoju ćirilicu i svoju latinicu, što nije nikakav izuzetak kod nas i u svetu, jer smo od davnina imali dva pisma – glagoljicu i ćirilicu.

Zato je veoma važno da neprekidno podstičemo zanemarenu ćirilicu, ali je takođe važno da ne uništimo i drugima prepustimo latinicu kao drugo pismo srpskog jezika. Ona je tekovina nadmoći i veličine srpskog jezika. Nisu se Hrvati slučajno mašili srpskog jezika.

Ne sme se zaboraviti važna činjenica da se srpskim jezikom ne govori samo u Srbiji nego i u Hrvatskoj, Crnoj Gori, u Bosni i pogotovo u Hercegovini, rodnome mestu lepote srpskog jezika. Danas srpskim jezikom govori i piše preko 20 miliona ljudi u zemlji i u svetu. To znači da danas dve trećine govornika srpskog jezika pišu latinicom. Pred tom činjenicom ne treba zatvarati nego širom otvoriti oči.

Zato se srpski jezik ne sme zatvoriti samo u Srbiju, u ćirilicu i u ekavicu, kao što je bilo takvih neodgovornih pokušaja. 

Srpski jezik je mnogo više od toga. Njega su Srbi davno preneli preko srpskih privremenih granica i po dalekom svetu. Tako je i sa engleskim, španskim, portugalskim i drugim jezicima koji su prešli granicu svoje postojbine.

Ali srpski jezik u drugim državama ostaje jedan, isti, moćan, jedinstven, zaseban, celovit i nedeljiv jezički sistem, bez obzira  gde se govori, kako se govori i piše.

Književnik i jezikoslovac

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista