Petak, 19.08.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Priručnik za istoriju

Демонстрације 1968. немачка амбасада (Фото Танјуг)

Ljubiša Ristić, proslavljeni pozorišni režiser, dugogodišnji direktor kultnog beogradskog pozorišta KPGT i predsednik JUL-a, bio je neposredni učesnik studentskih protesta 1968. godine.

Da li je kod nas pobuna bila isplanirana?

 Nije, ali bilo je raznih verzija kako je počela. Ostaće samo jedna nejasna stvar u vezi sa priredbom na kojoj je došlo do inicijalne tuče. Po mnogim izvorima to je bila manifestacija „Karavan prijateljstva”, a ja se sećam da je u pitanju „Pesma leta”, velika estradna manifestacija, koja je putovala po čitavoj Jugoslaviji. Anton Marti, moj prijatelj, čuveni televizijski reditelj, slavodobitno mi je govorio da je on zaslužan za sve. Jer, on je bio režiser „Pesme leta” i hteo je da održi generalnu probu na Radničkom univerzitetu, koji se nalazio preko puta Studentskog grada. Tu su bili svi najveći jugoslovenski pevači. Pričao je to svojim smešnim, italijanskim naglaskom. „Hteli su publiku da mi dovedu, a ja sve to izbacim napolje”, kažem, „ovo je meni proba”. Došli su brigadiri da gledaju. Toni kaže: „Rekao sam, samo brigadisti i niko drugi”. E sad, brigadiri hoće da dovedu rodbinu, decu, prijatelje, svi hoće da slušaju. A on sve to izbaci napolje. I dok se okrenuo, oni se potukli među sobom. Ostalo je istorija.

Ima li još varijanti?

 Radojica Kuzmanović bio je predsednik omladine Novog Beograda. Pričao mi je da je kao komandant radne akcije na Novom Beogradu on bio taj koji je doveo te nesretne brigadire na priredbu. Došli su ljudi u vrsti, dvoje po dvoje, doveli i decu. Kad su počeli da ulaze, studenti iz Studentskog grada nisu im dali da uđu. Onda je počelo koškanje, izbila je tuča. Došla je milicija, počeli su da jure kolovođu tuče po Studentskom gradu. Potrefilo se da su studenti, koji su se vraćali iz grada, ovi što su bili po igrankama, naišli na situaciju „ovi tuku studente”. Tu se digne čitav Studentski grad, pa policija ugasi svetlo u Studentskom gradu, nastane jurnjava po hodnicima. Tu dobije batine milicija, pa se onda milicija sveti studentima i obrnuto. Začas se to završilo sa čuvenim usklikom „Idemo na Beograd”.

Koji je to datum?

 To je drugi, treći jun na noć, kada je i došlo do sukoba sa policijom na podvožnjaku. Tu je bilo razbijenih glava, pretučenih studenata i policajaca, neko je i pucao. Ostala je kontroverza da li je neko poginuo i ko je pucao. Studenti su silom odbijeni i vraćeni u Studentski grad, a u pet sati ujutru Radio Beograd je objavio da je grupa huligana napala brigadire, napala miliciju. U devet sati ujutru, u Studentskom gradu okupilo se 10-15 hiljada studenata, bilo je i profesora, tu je već došlo do političkih govora.

 Krenulo je slučajno?

 To je bio samo povod koji se već dugo čekao. Kada smo krenuli milicija se već organizovala, bio je tu kordon na podvožnjaku, nismo mogli da prođemo. Da ne prođemo u masi, to je bio cilj. Činjenica je da su tu vođeni pregovori, došla je grupa državnih rukovodilaca, Veljko Vlahović, Dragi Stamenković, potpredsednik Skupštine, predsednik Skupštine Miloš Minić, Branko Pešić, gradonačelnik Beograda, sva tri sekretara unutrašnjih poslova, savezni, republički i gradski. Pregovori su trajali dva-tri sata i situacija se smirila. Studenti su seli na put i vođeni su razgovori.

Negde ste rekli da je Miloš Minić bio na strani studenata?

 O tome mogu da svedočim, jer sam neposredno učestvovao. Bez njegovog znanja, i znanja drugih rukovodilaca, neko je izdao naređenje i policija je vrlo brutalno napala studente. Čuo se jedan urlik: „Ubij!” i počelo je da pljušti pendrecima po ljudima unaokolo, koji su do tog trenutka mirno razgovarali među sobom.

Kažete da su ljudi mirno sedeli?

 Da, niko nije očekivao akciju. Kada je nastala tučnjava, nastradale su devojke sa visokim štiklama i stariji ljudi koji nisu mogli da beže. Mi, mlađi klinci smo svi zbrisali, a oni koji su pali, profesori, kao što je profesor Ljuba Tadić, Rade Kuzmanović, koji je dobio grdne batine, i – Miloš Minić, koji je sa nama raspravljao ko je pucao prošle noći. Mi smo rekli da je policija pucala, a on je tvrdio da je to bio neko drugi, ubačen među studente, pucao na policiju. Mi smo tvrdili da su svi ranjeni u noge, a zna se da policija puca u noge. Miran razgovor, i odjednom je nastao haos. Svi smo potrčali, i nas nekoliko se okrenulo, videli smo da policija Minića tuče pendrecima. Ležao je na zemlji i oni su udarali po njemu. On je dobio jak udarac u glavu i onesvestio se. Vratili smo se nazad, uhvatili ga ispod ruku i vukli ga 50 metara, jer nije mogao da hoda...(/slika2)

Kako je došlo do odluke koji će biti ciljevi demonstracija?

 Odmah su formulisani minimalni zahtevi. Smena krivih za napad na studente, sekretari SUP-a, savezni, republički i gradski. Zatim, smena urednika novina, „Borbe” i „Večernjih novosti”.

Zašto baš njih?

 Zato što su oni napali studente i objavili gomilu neistina, bila je i televizija na tom spisku, međutim, studenti su se izvinili televiziji, jer je izveštaj Dušana Mitrovića, prve večeri, bio fantastičan, objektivan. Već drugog dana, objavili smo i maksimalne zahteve. Socijalni program, upućen protiv deformacija u društvu, nepravednog bogaćenja, uvođenje kapitalizma na mala vrata u Jugoslaviju, malograđanske ideologije. I ja bih ovaj deo priče završio sa jednim malim upozorenjem. Mnogi bi sada da govore o tome sa svoje sadašnje pozicije, sa pozicije promenjenih uverenja. Ono što je mnogima danas neprijatno da saopšte, jeste to da je pokret studenata 1968. godine, pre svega, bio levičarski pokret, koji je zahtevao dosledno sprovođenje programa Saveza komunista i Ustava SFRJ, koji je oštro kritikovao partiju i državu što ih ne poštuju, što se pojavljuju stvari koje su strane socijalizmu i što se pojavljuje nacionalizam. Studentski pokret 1968. godine bio je fundamentalistički, levičarski pokret. Sa današnjeg stanovišta, bio je to dogmatski levičarski pokret, koji nije bio spreman da prihvati ni minimalne promene u društvenoj strukturi. To je bilo vreme privredne reforme, osnivanja prvih oblika privatnih privrednih organizacija, sve je to, naravno, bilo korisno za razvoj društva, ali u tom trenutku potpuno neprihvatljivo studentima, koji su iz toga videli neopravdano bogaćenje političke elite, crvenu buržoaziju, nezaposlenost, prvi put u zemlji, masovni odlazak radnika u inostranstvo, sve one stvari zbog kojih je došlo do protesta. Druga stvar od kapitalne važnosti za istoriju ove zemlje je činjenica da je to bio poslednji jugoslovenski pokret u Jugoslaviji. Nikada više posle 1968. godine nije došlo do jugoslovenske solidarnosti...

Da li je ipak bilo disonantnih glasova?

 Da, ali samo jedan. I studenti ga nisu prihvatili. Ilija Moljković se zalagao za višestranačje ali je sklonjen sa govornice i bio duboko uvređen zbog toga. Sa druge strane, Tito je u svojim govorima pominjao đilasovštinu, maocetungovštinu i tako dalje, ali to je, po njemu, bio jedan mali deo nas, za ostale, 90 odsto, govorio je da su naša deca, socijalistički orijentisana. Na čitavom Univerzitetu, jedini deklarisani pristalica Mao Cedunga bila je Borka Pavićević. Ona je bila suviše radikalna, morali su da je sklanjaju sa govornice. A Milana Nikolića smo sklanjali sa govornice zato što je bio dosadan, pa je rasterivao studente. Ono što je nas studente spaslo brutalnih intervencija jeste to što je vojska znala o čemu se radi, i odbila je da interveniše, iako je bilo političara koji su to tražili. Znali su da situaciju treba smiriti i da će sledeće godine ta stvar biti dovedena u red. Tako je posle i bilo. Izdvojili su jednu manju grupu nas, žrtvene jarce, kao Vladu Mijanovića, vukli ga po zatvorima, hapsili su, sveli su nas na redakciju „Studenta”, označili su nekoliko profesora kao začetnike pobune zbog čega su kasnije izbačeni sa fakulteta.

Komentari3
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.