Subota, 20.08.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Sarkozi i bivši revolucionari

Никола Саркози са најновијом супругом

Specijalno za „Politiku” od dopisnika Tanjuga

 U protestnim šetnjama studenata i srednjoškolaca koje su učestale u francuskoj prestonici, protiv restriktivnih reformi koje je vlada najavila u prosveti, glavno mesto zauzimala je parola: „Da li je potreban još jedan maj ’68 ?”.

Četrdeset godina kasnije, studentska i socijalna pobuna koja je izazvala dalekosežni preobražaj društva, nastavlja da inspiriše, o čemu svedoči i talas novih knjiga i eseja, dokumentarnih filmova i specijalnih emisija koji je zapljusnuo francuske medije.

Ovo interesovanje za događaj o kome je izgledalo da je sve već napisano i rečeno, delimično se može objasniti francuskom sklonošću ka komemoracijama, shodno uverenju da se pod svetlošću prošlosti osvetljava sadašnjost, a delimično kao reakcija na provokaciju predsednika Nikole Sarkozija, koji je od ’68. napravio jednu od glavnih tema prošlogodišnje predizborne kampanje, poručujući da to nasleđe „treba likvidirati”.

Sarkozi, koji se nije libio da koketira sa najkonzervativnijim slojevima društva u lovu na glasove, objasnio je tada da je studentska pobuna iz ’68. „donela mržnju prema porodici, društvu, državi, naciji i Republici”. Sarkozi i desnica u pobuni anarhista i levičara pre četrdeset godina i njihovoj devizi „zabranjeno je zabranjivati” i danas vide koren „zla” koji je snašo Francusku, poput individualizma, društvenog nejedinstva, problema u školskom sistemu, nereda u predgrađima, pa čak i cinizma kapitalista.

U silini napada na levicu Sarkozi je poručio da su „naslednici maja ’68. nametnuli ideju da sve ima jednaku vrednost, da ne postoji, dakle, gotovo nikakva razlika između dobra i zla, između istinitog i lažnog, između lepog i ružnog”.

„Na ovim izborima radi se o tome da li će nasleđe maja ‘68 biti zadržano ili će biti likvidirano jednom za svagda”, poručio je u govorničkom žaru, optužujući levicu za naslednike maja ’68. (/slika3)

Godinu dana kasnije, rasprava ne jenjava. Utoliko pre što se sam Sarkozi pokazao dostojnim naslednikom maja ’68, nakon ekspresnog razvoda i još brže ženidbe sa bivšim top-modelom, Karlom Bruni, čime se broj njegovih brakova popeo na tri.

„U kulturološkom smislu, mi smo pobedili”, piše Danijel Kon Bendit, harizmatični lider pokreta, u knjizi „Zaboravite ‘68”, objavljenoj početkom aprila. Kon Bendit misli pre svega na duboku evoluciju društva koju je ovaj pokret ubrzao, a koja će se nastaviti u decenijama koje će uslediti. Te promene su se pre svega odrazile u odnosu među polovima, odnosu među generacijama, prema seksualnosti i određenoj viziji morala, ukorenjenoj u konzervativnom načinu vaspitanja, pod uticajem katoličke crkve, kakvo je još uvek bilo rašireno u Francuskoj 60-ih godina. Jedan od paradoksa u zemlji koja se diči time da je „kolevka ljudskih prava” i koja je od revolucije 1789. godine ustoličila devizu „sloboda, jednakost, bratstvo” je da su žene dobile pravo glasa tek 1945. godine, da im je posle ’68. bilo dozvoljeno da koriste pilulu za kontracepciju (zakon je usvojen u decembru ’67, ali je ratifikovan tek posle ’68) i da su ’74. dobile pravo na abortus.

Za Kon-Bendita, koji ne voli da ga podsećaju na njegove revolucionarne ideje, od kojih je u međuvremenu odustao, „maj ’68. je završen” i „nema ničega što treba likvidirati, već treba sve iznova stvoriti kako bi se promenila aktuelna politika”, u okolnostima koje su se vremenom suštinski izmenile.

Upoređujući 1968. i 2008. godinu on kaže da se tada vodila borba za slobodu i autonomiju, dok se u današnjem svetu „koji budi strah” vodi borba za „bezbednost”.

Znak da su se vremena promenila je i susret ovog nekadašnjeg anarhiste, a danas poslanika Zelenih u evropskom parlamentu, sa Sarkozijem, nedavno u Jelisejskoj palati, povodom uloge predsedavajućeg EU koju Francuska preuzima u julu, ali i povodom maja ’68.

Potrebu da objasni maj ‘68. Sarkoziju imao je i filozof Andre Gliksman, u istoimenoj knjizi „Maj ’68. objašnjen Nikoli Sarkoziju”.

Gliksman je dao ton mnogih bivših maoista koji su u kampanji prešli na stranu desnice, čemu je delimično doprineo i pojačani antisionizam ekstremne levice. On smatra da sadašnji šef države zapravo oličava duh ’68, ne samo kada je reč o njegovom privatnom životu, već i kao „čovek raskida”, čovek od akcije i društvenog preobražaja, koji je najavio u predizbornoj kampanji, a koji je, pokazalo se, izostao.

Gliksman, čiji je članak iz 1972. godine u Sartrovom listu „Moderna vremena” u kome iznosi teoriju građanskog rata, dugo bio referenca za Crvene brigade i grupu Bader-Majnhof, ima još jednu dodirnu tačku sa Sarkozijem, a to je njegova podrška SAD, politici Džordža Buša.

Za ovog bivšeg „šezdesetosmaša” mogla bi da važi Sarkozijeva ocena po kojoj je „’68 uveo cinizam u društvo i politiku” kao i za Bernara Kušnera, koji je zaboravio svoju odanost Socijalističkoj partiji onog trenutka kada mu je Sarkozi ponudio fotelju ministra spoljnih poslova. (/slika2)Kušner je maja ’68. godine uskočio u političke vode kao jedan od organizatora štrajka na medicinskom fakultetu, da bi potom dugo živeo sa ovom reputacijom, na koju se nadovezala medijska slika o „francuskom doktoru” u pohodu protiv svetskih nepravdi. Kušner je tvorac ideje o „humanitarnim intervencijama”, poput bombardovanja Jugoslavije 1999. godine, koju su prigrlili mnogi njegovi istomišljenici iz kruga poznatog u Francuskoj kao „kavijar levica”, poput Gliksmana ili Bernara Anri Levija, poznatijeg po inicijalima, BHL.

Kušner je već u svojoj prvoj misiji u Bijafri, četiri meseca posle maja ’68, iskoristio humanitarnu misiju za medijsku propagandu, sa ciljem da izazove simpatije međunarodne zajednice za jednu stranu u sukobu, recept koji danas obilato koriste SAD da opravdaju svoje vojne akcije.

Moć televizije rano je shvatio i BHL, koji je u osamdesetim okrenuo leđa maoističkim ubeđenjima iz ’68, koje je delio sa nekolicinom pariskih studenata iz buržoaskog miljea, koji će kasnije postati krem francuske intelektualne elite.

Upoređujući svoju odanost idejama Mao Cedunga iz studentskih dana sa groznicom prvih hrišćana, BHL je u jednog TV emisiji iz ’77. lansirao tzv. novu filozofiju, zalažući se za „antitotalitarizam”. Ovaj koncept u njegovoj interpretaciji je uskoro dobio pravu formulaciju u izrazu „anti-anti kapitalizam”, sa derivatima kao što su filozofija medijskog spektakla i religija ljudskih prava. U tom ključu se čita i njegovo senzacionalističko zalaganje „za multikulturnu Bosnu protiv nacionalističke Srbije” u devedesetim. Njegova propagandna uloga je znatno doprinela pogrešnom tumačenju događaja u bivšoj Jugoslaviji, u čemu je značajnu ulogu odigrao još jedan francuski „medijski” intelektualac, Alen Finkelkrot, koji se proglasio portparolom Hrvata u sukobima u bivšoj Jugoslaviji početkom ’90-ih, kritikujući tadašnjeg predsednika Fransoa Miterana zbog njegovih „prosrpskih” pozicija. Finkelkrot je poznat i po tome što je napao film „Podzemlje” Emira Kusturice, optužujući ga za srpsku nacionalističku propagandu, iako je potom priznao da film nije gledao.

Ovaj pripadnik „novih filozofa” (pored BHL-a, Gliksmana i Paskala Briknera), koji je kao član Proleterske levice u mladosti bio jedan od najznačajnijih portparola francuske levice , a od ’80-ih jedan od najvećih kritičara nasleđa ’68, u poslednje vreme se okrenuo pisanju anti-anti sarkozijevskih ditiramba.

Devedesete godine obeležila je medijska auto-promocija ovih bivših šezdesetosmaša, njihov anti-anti kapitalizam i anti-anti amerikanizam koji su doprineli konfuziji mlađih generacija oko toga šta je zapravo nasleđe ‘68.

Paradoks je u tome što četrdeset godina nakon revolucije iz maja, ovi bivši predvodnici studentske pobune protiv konzervativizma vlasti i zaljubljenici u kinesku „kulturnu revoluciju” danas uživaju veliki uticaj u Jelisejskoj palati u kojoj je na čelu čovek za koga je „neprijatelj – ‘68”.

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.