Petak, 12.08.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Nasleđe bunta

Po dolasku Aleksandra Dupčeka na vlast u Češkoj, među narodom se javlja želja sa slobodom, decentralizacijom ekonomije i demokratizacijom. Mirni protesti trajali su do avgusta 1968, a vlastima u Sovjetskom Savezu i zemljama članicama Varšavskog pakta se to nije svidelo, pa su izveli invaziju na Češku. Nemiri su potrajali sve do početka sledeće godine, kada je legendarni Jan Palah odlučio da se spali na praškom trgu, stvarajući od sebe simbol žrtvovanja za ideale. Istine radi, sličnu jezivu odluku doneo je i jedan poljski student, Rikard Siviec, protestujući protiv učešća Poljske u nepravednoj invaziji Češke. Njih dvojica su ostali zbratimljeni u smrti, a njihov primer pratila su još dva studenta u roku od sledeća tri meseca, Jan Zajic, koji se samozapalio na istom mestu gde i Palah, i Evžen Pocek u češkom gradu Jihlava. Suludo ugašeni životi, jer ovi momci nisu izazvali nikakvu promenu. 

Pored Čeha, najveći talas protesta zahvatio je Francusku, gde već dolazi do razvodnjavanja. Bez Varšavskog pakta koji im visi nad glavom, Francuzi su se okrenuli unutrašnjim, socijalnim problemima i borbi za liberalnije obrazovanje. Studenti su krenuli u proteste protiv vlade Šarla de Gola, a njima se pridružilo i oko 10 miliona radnika Francuske. Znatno efektniji od češkog, francuski studentsko-radnički ustanak završen je već krajem juna, padom degolista. Hapšenja studenata i radnika, milionski marš kroz Pariz 13. maja, Molotovljevi kokteli i zapaljeni automobili (studenti su tvrdili da su paljenje vozila obavljali policajci provokatori), doveli su do novih izbora. I opet pomalo uzalud: izborni rezultati pokazali su da je narod u većini ipak bio na strani vlasti i degolisti posle demokratskih izbora postaju još jači!

Ostaće zabeleženo da je Pjer Paolo Pazolini, režiser, pisac i pasionirani homoseksualac, prezreo studentske proteste. Kao i mnogi otvoreni levičari i radnički sindikati, uostalom. U studentima je video tatine sinove i folirante, razmažena buržujska derišta, i čak otvoreno stao na stranu policajaca, smatrajući ih istinskim sinovima siromašnih. Da bi se proverilo da li je Pazolini bio u pravu, samo bi trebalo ispitati koliko je policajaca ostalo to što jeste, a koliko je francuskih „šezdesetosmaša” našlo uhlebije u očevoj firmi. Treba donekle razumeti francuske studente.

Teško je biti heroj ulice pod senkom odsečene glave Žorža Dantona, prvoborca Francuske revolucije. One velike i krvave.

Bilo je vrelo i u Jugoslaviji te 1968. godine. Uz poklič „Dole crvena buržoazija”, studenti su se, čitavih sedam dana, borili za fundamentalne vrednosti marksističke filozofije. Dragoljub Mićunović , jedAn JE od vođa studentskih protesta. Mićunović beleži da je policija brutalno tukla beogradske studentkinje, nekoliko studenata je osuđeno na robiju, a osam profesora Filozofskog fakulteta je izbačeno sa posla.

– Kad se danas priča ko je bio disident, a ko nije, tu barem postoje vrlo jasna merila. Disidenti su bili oni koje su tukli, hapsili, terali sa posla i oduzimali im pasoše A oni što su ulazili u Akademiju, što su napredovali u službi, što su mogli da pričaju i rade šta hoće, takvi to nisu mogli da budu, osim po službenom zadatku. Uglavnom, te 1968. godine smo poslednji put bili zajedno sa celim svetom – napisao je Mićunović.

Nikola Milošević je, pak, smatrao da njihov cilj nije bio korenita promena režima.

– Oni nikad nisu išli dotle da na bilo koji način ugroze ličnu vlast Josipa Broza Tita – napisao je Milošević. Tito je, kaže istorija, rekao da su studenti u pravu, da tu „ima nešto”, a studenti su odahnuli, klimnuli glavama i vratili se na radne zadatke. Kao i u Francuskoj, opet ćorak, možda baš zbog toga što studentima nije bilo sasvim jasno šta u stvari žele sa novom, mini revolucijom. Za razliku od Danila Kiša. Legenda kaže da je prepoznao revolucionarni žar – posmatrajući studentkinje. I oštroumno, a kako bi drugačije, procenio da ih „sad treba j....i”, dok su uzbuđene, euforične i ne znaju šta rade. A možda je Jugoslavija samo želela da, kako Mićunović kaže, bude deo velikog slobodnog sveta koji je ozbiljno talasao.

Bilo je zaista žestoko širom planete. U SAD, protesti su uzeli veliki zamah, studenti su blokirali Univerzitet Kolumbija u aprilu, 19 dana posle ubistva Martina Lutera Kinga. Borili su se protiv rata, usput se oslobađajući seksualnih stega. Devojke su masovno, sa gnušanjem, skidale represivne grudnjake, ritualno ih spaljujući na lomačama. Verovatno na veliku radost neke američke verzije mladog Danila Kiša. Bilo je pobuna u Italiji i Argentini. U Meksiku, u oktobru 1968, policija je pucala na demonstrante. U Brazilu je studentska borba protiv vojno-diktatorskog režima dostigla vrhunac. Vlast je posle toga kod njih postala još agresivnija, ukidajući kongres i ustavna prava Brazilaca.

Suma? Treba biti pažljiv. Sve velike revolucije su, ipak, bile završene pre šezdesetosmaških protesta. Sloboda govora je sada nešto veća nego tada, ali je suptilno i kulturno pridavljena armijom službenika za odnose sa javnošću. Mladi se i dalje bore za socijalna prava, obično lična, grešno žudeći za dobrim odelom, automobilom, korisnim stranačkim angažmanom... Da bi materijalno bili drugačiji od njima jednakih. Seksualne slobode su najbolje prošle, mada tu ima još puno posla. Što se spaljivanja grudnjaka tiče, to je definitivno bio promašaj. Devojke koje su onomad toliko želele da pokažu grudi, verovatno veoma ozlojeđeno posmatraju u šta se pretvorila ideja – grudnjak zaista više nije potreban, ali zato što su ideal dojke koje prepune silikona ponosno prkose gravitaciji. Samo, to nije bio cilj... Individualizam je ugušen korporacijskom kulturom. Gazda je na te-ve ekranu, radnici se ne vide, ali gazda tvrdi da su dobri, pošteni, vredni i, kako i treba, tihi i povučeni. Doduše, antiglobalistički pokret je sve jači. Samo da se i njihovi prvoborci ne iskvare kada stignu lovorike za revolucionarni trud. A Srbija? Srbija je velika tajna i mala zemlja koja se, kao i uvek, trudi da prati svetske trendove i preživi do sledeće plate.

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.