Svi su već zasićeni sukobima iz prošlosti

Reditelj, teoretičar i estetičar filma dr Vlastimir Sudar i njegov prijatelj i kolega sa studija Nikola Mijović autori su filma „Granice kiše” koji je beogradska publika videla na 24. Festivalu autorskog filma.

U okviru ove manifestacije u Jugoslovenskoj kinoteci predstavljeno je i Sudarevo delo „Portret umetnika kao političkog disidenta – život i delo Aleksandra Petrovića”, obimna stručna knjiga koju je napisao kao svoj doktorski rad na univerzitetu u Sent Andreji u Škotskoj 2007, objavio na engleskom 2013, sam preveo na srpski (ovde je objavljena prošle godine u izdanju Filmskog centra Srbije).  

Film „Granice kiše” u avgustu je imao regionalnu premijeru u Sarajevu, a međunarodnu istog meseca na filmskom festivalu u Montrealu.

Scenario pod ovim nazivom, ali sa zapetom („Granice, kiše”) 2008. godine je u Sarajevu dobio nagradu programa CineLink za projekte u razvoju. To je bila prilika da krene produkcija.

Snimanje filma je, međutim, počelo tek 2011. u Crnoj Gori, pa se jedan producent povukao, zatim je nastavljeno i završeno 2015. U međuvremenu je zapeta nestala, kiša se (na bioskopskom platnu) nije ni pojavila, ali su granice i dalje tu. Zato Vlastimira Sudara odmah na početku intervjua za „Politiku” pitamo da razreši ovu misteriju.

Šta se dogodilo sa zapetom?
Namerno smo malo preinačili naslov kad smo ga preveli na engleski. Radnja se događa na tromeđi Hercegovine, Crne Gore i Hrvatske gde su granice rasute po planini kao kapi kiše, otuda zapeta. Ali granice kiše u stvarnosti ne postoje, nevidljive su, baš kao i te međe koje su na mapama zacrtali ljudi, podeljeni i posvađani u ratovima. I kao što pogled na prelepu, divlju prirodu Balkana ne može otkriti gde prestaje jedna, a počinje druga, ili treća država, tako su povezani i ljudi o kojima pričamo i njihove sudbine.

Vaša priča dešava se mnogo godina posle raspada Jugoslavije i oružanih sukoba, i govori o životu tih ljudi koji se odupiru predrasudama o „onima drugima”. Da li bi vaš film bio jednako pun optimizma da ste avgusta 1992. ostali u rodnom Sarajevu i da sad živite tamo, umesto u Londonu?
Tada sam još bio takoreći dečak i zajedno sa majkom i bratom (otac nam se kasnije pridružio) došao sam u Beograd, da bih zatim školovanje nastavio u Engleskoj. Oduvek sam maštao da budem režiser i bio sam srećan kad sam 1993. upisao filmske studije na „Sent Martins” koledžu za umetnost i dizajn u Londonu. Diplomirao sam 1997. kratkim filmom „Aut” koji je iste godine prikazan na festivalu eksperimentalnog filma u Barseloni. Usledili su „Osećaj čuda” (2000) i „Nezaposlena” (2002) sa kojima sam učestvovao na festivalima u Londonu, Madridu i Berlinu. Sada sam profesor istorije i teorije filma na Kingston univerzitetu u Londonu. Dakle, devedesete godine sam mahom proveo u Engleskoj, bilo je to vreme prosperiteta i optimizma za celu Evropsku uniju. Video sam da se istovremeno na istom kontinentu mogu dešavati i dobre i loše stvari i da uvek ima nade da se te loše prevaziđu. Filmom sam hteo da odgovorim i na sve one negativne „zapadnjačke” predrasude o Balkancima. Poželeli smo da pokažemo drugačiju medijsku sliku ljudi sa Balkana, sliku dobrote, ljubavi, nade...

Kada je ove godine film prikazan u Sarajevu, dopao se i publici i kritici.
Verujem upravo zbog toga što smo dali novi pogled na region. Svi su već zasićeni sukobima iz prošlosti i žele normalan život i saradnju. Bio sam dirnut kad nam je, posle probnog prikazivanja u Londonu, prišla jedna devojka i rekla da je kao volonter radila na Golanskoj visoravni i tamo zatekla veoma sličnu situaciju kakvu smo mi opisali: stroge državne granice dele Liban, Siriju i Jordan, stanovnici govore slične jezike, a ipak se ne razumeju...

I u knjizi o životu u delu Aleksandra Petrovića”, bavite se, na neki način, rušenjem stereotipa?
Filmovi srpskog „crnog talasa” pokazali su da su u tadašnjoj Jugoslaviji postojali nezavisni autori koji na sopstveni kritički način posmatraju i tumače svet oko sebe. Oni su bili deo globalnog pokreta mladih gladnih „novog internacionalizma”, ali svako od njih – Saša Petrović, Žika Pavlović, Dušan Makavejev i drugi – ostavio je sopstveni pečat. Ja sam odabrao Sašu Petrovića iz dva razloga. Prvo, zato što je od svih autora „crnog talasa” imao meru, uvek je znao gde treba da stane, i u tom smislu je bio „najevropskiji” od pomenute čuvene rediteljske „trojke”. Drugo, na Zapadu je poznat i cenjen, rekao bih čak više nego kod nas. Prošle godine njegovi „Skupljači perja” su povodom pola veka od premijere ponovo prikazani u francuskim bioskopima i na nekoliko festivala (uključujući i Kanski), film je tamo dostupan i na di-vi-diju. Nadam se da će moja knjiga promeniti neke stavove o Petroviću i njegovom delu pre svega u ovdašnjoj javnosti, jer sam je zasnovao na činjenicama i dokumentima, koristeći i domaće i anglosaksonske izvore, ali namerno zaobilazeći sve što spada u urbane legende, mitove i tračeve, a toga je u njegovom slučaju bilo puno. Imao sam i podršku Branke Petrović, Sašine udovice, i žao mi što je preminula pre nego što se knjiga pojavila.

Imate li još neke ideje kada je reč o filmskoj zaostavštini srpskog „crnog talasa” i Saše Petrovića?
Iako se naš „crni talas” pominje u svakoj opštoj istoriji filma objavljenoj u Velikoj Britaniji, naročito njegov „zlatni period” od 1965. do 1972, ti radovi nisu dostupni studentima ni široj javnosti jer nisu prebačeni u digitalnu formu, za razliku, recimo, od poljskih, čeških ili mađarskih filmova iz tog vremena. Svojim studentima puštam „Skupljače perja” sa svog privatnog di-vi-dija! Možda je problem u neraščišćenim pravnim pitanjima i nadležnostima. O zaostavštini Aleksandra Saše Petrovića brinula se njegova udovica Branislava Petrović, osnovala je fondaciju koja nosi njegovo ime (i čiji sam ponosni član Upravnog odbora), a posle njene smrti to je na sebe preuzela Sašina mlađa sestra Radmila Čvorić. Smatram, međutim, da autori „crnog talasa” zaslužuju da se država brine o njihovim delima.